O opraštanju u hadisima

Moralna izgradnja

U nekim od predaja u vezi s ajetom:

خُذِ الْعَفْوَ وَ أْمُرْ بِالْعُرْفِ وَ أَعْرِضْ عَنِ الْجَاهِلِينَ

“A ti se prihvati opraštanja, zahtijevaj da se dobro čini i od neznalica se okreni!” (El-A‘raf, 199), nalazimo:

سَألَ رَسُولُ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ جَبْرئيلَ عَنِ ذَلِكَ فَقالَ لا أدْري حَتّى أَسألَ الْعالِمَ. ثُمَّ أتاهُ فَقالَ يا مُحَمَّدُ! إنَّ اللهَ يأمُرُكَ أنْ تَعْفُوَ عَمَّنْ ظَلَمَكَ وَ تُعْطي مَنْ حَرَمَكَ وَ تَصِلَ مَنْ قَطَعَكَ.

“Plemeniti Poslanik, s.a.v.a., pitao je o značenju ovog ajeta Džibrila u vezi sa ophođenjem s ljudima: Džibril je odgovorio: ‘Ne znam, dok ne upitam Onoga Koji zna.’” Potom mu je došao i rekao: “O Muhammede! Bog naređuje da oprostiš onima koji ti nasilje učine i da daješ onima koji tebi uskrate i da uspostavljaš vezu s onima koji je s tobom pokidaju.”[1]

Najljepše postupanje

Božiji Poslanik, s.a.v.a., u jednoj predaji opisuje opraštanje i prelaženje preko tuđih grijeha kao najljepše postupanje na Ovom, i na Onom svijetu:

أَلَا أَدُلُّكُمْ عَلَى خَيْرِ أَخْلَاقِ الدُّنْيَا وَ الْآخِرَةِ؟ تَصِلُ مَنْ قَطَعَكَ وَ تُعْطِي مَنْ حَرَمَكَ وَ تَعْفُو عَمَّنْ ظَلَمَكَ

“Hoćete li da vam ukažem na najljepše ponašanje i na Ovom i Onom svijetu? Da uspostaviš vezu s onim ko je s tobom prekine, da dadneš onome ko tebi uskrati i da oprostiš onom ko ti nepravdu učini.”[2]

Opraštanje je temelj dostojanstva

U drugoj predaji je preneseno od Božijeg Poslanika, s.a.v.a., da je rekao:

عَلَيْكُمْ بِالْعَفْوِ فَإِنَّ الْعَفْوَ لَا يَزِيدُ الْعَبْدَ إِلَّا عِزًّا فَتَعَافَوْا يُعِزَّكُمُ اللهُ

“Držite se opraštanja jer opraštanje samo položaj robu Božijem uzvisuje. Zato opraštajte jedni drugima da bi vas Bog uzvisio!”[3]

U sljedećoj predaji se kaže:

ما عَفا رَجُلٌ عَنْ مَظْلَمَةٍ قَطُّ إلّا زَادَهُ اللهُ بِها عِزًا

“Ni jedan čovjek neće oprostiti nepravdu, a da ga Bog ne uzvisi.”[4]

Također se kaže:

مُرُوَّتُنَا أَهْلَ الْبَيْتِ الْعَفْوُ عَمَّنْ ظَلَمَنَا وَ إِعْطَاءُ مَنْ حَرَمَنَا

“Plemenitost nas Ehli-bejta podrazumijeva opraštanje onom ko nam nepravdu nanese i davanje onom ko nam uskrati.”[5]

I još se kaže:

أوْصاني رَبّي بِتِسْعٍ وَ أنْ أعْفُوَ عَمَّنْ ظَلَمَني

“Gospodar Moj mi je preporučio devet stvari (…) i da oprostim onom ko mi nepravdu učini.”[6]

O važnosti opraštanja dovoljna je činjenica da je to jedno od Božijih svojstava. Imam Sedžad, mir neka je s njim, kada zahvaljuje Bogu Uzvišenom, spominje Ga s ovim svojstvom pa kaže:

وَ أَنْتَ الَّذِي سَمَّيْتَ نَفْسَكَ بِالْعَفْوِ فَاعْفُ عَنّي...

“…Ti Si Onaj Koji je Sebe po oprostu nazvao, pa oprosti meni!…”[7]

U svakom slučaju, čovjek se treba okrenuti od gledanja u tuđe grijehe, a ako neko traži od njega da mu oprosti, treba mu oprostiti i ne prekoravati ga.

Kad ti dođe tvoj prijatelj i zatraži oprost,

A priznao je svoj prestup,

Ne prekoravaj ga i oprost mu podaj,

Jer oprost bez prigovora svakog plemenitog je sjaj.

 

Nekoliko napomena

U ovom dijelu rasprave važne su tri napomene.

Prva napomena

Bez ikakve sumnje, opraštanje i prelaženje preko tuđih grijeha su pohvalne moralne osobine i Poslanik Božiji, s.a.v.a., rekao je u svojoj preporuci zapovjedniku pravovjernih Aliju, mir neka je s njim:

يَا عَلِيُّ ثَلَاثٌ مِنْ مَكَارِمِ الْأَخْلَاقِ فِي الدُّنْيَا وَ الْآخِرَةِ أَنْ تَعْفُوَ عَمَّنْ ظَلَمَكَ ....

“...O Ali, tri plemenite moralne osobine na Ovom i na Onom svijetu su: da oprostiš onome ko ti nepravdu učini...”[8]

Ipak, ne treba zanemariti činjenicu da je opraštanje u ličnim pitanjima prihvatljivo, a da u javnim pitanjima i dužnostima prema Bogu ne samo da prelaženje preko tuđih grijeha i okretanje od njih nije prihvatljivo već je pokuđeno i loše. U takvim slučajevima ne treba opraštati i prelaziti preko tuđih grijeha, jer sunet i postupanja Božijeg Poslanika, s.a.v.a., bili su takvi da je kršenje Božijih zakona kažnjavao pa tamo gdje je trebalo primijeniti Božiju odredbu nije prihvatao ničije zauzimanje i zagovaranje, o čemu ćemo navesti nekoliko primjera.

Primjer sluškinje Ummu Seleme

Imam Bakir, mir neka je s njim, kaže: “Supruga Božijeg Poslanika, s.a.v.a., Ummu Seleme imala je sluškinju koja je počinila krađu. Došle su Poslaniku Božijem, s.a.v.a., osobe čija je imovina pokradena sa zahtjevom da kazni robinju. Ummu Seleme se zauzela kod Poslanika Božijeg, s.a.v.a., za svoju sluškinju, a on je rekao: ‘Ovo je jedan od propisa Božijih koji se ne smiju odlagati.’ Potom je sluškinji odsjekao ruku.”[9]

Fatima Mahzumija jednaka je Fatimi Muhammedovoj

Jedna žena iz ugledne porodice iz plemena Kurejš, po imenu Fatima, počinila je krađu. Kada je Božiji Poslanik, s.a.v.a., naredio da se nad njom provede Božiji propis, pripadnici plemena Benu Mahzum mnogo su se naljutili i nastojali su na svaki način da spriječe izvršenje Božijeg zakona. Tako su zamolili Usamu ibn Zejda, koji je bio blizak Božijem Poslaniku, da s njim razgovara o ovome i da ga zamoli da joj oprosti. Kada je Usama o ovome razgovarao sa Poslanikom, on se jako naljutio i tada je rekao: “Da li činiš zagovor u vezi s jednim od propisa Božijih?”

Zatim je ustao i održao govor u kojem je, između ostalog, rekao: “O ljudi! Ono zbog čega su narodi prije vas stradali je to da kada bi neki od njihovih uglednika počinio krađu, njega ne bi kažnjavali, ali ako bi neko od slabih, nemoćnih i nepoznatih počinio krađu ili neko drugo protivzakonito djelo, Božiji zakon bi nad njim provodili!” A zatim je još rekao: “Kunem se Bogom, ako bi moja kćerka Fatima počinila ovakvo djelo, i nad njom bih također izvršio Božiji zakon. Pred zakonom Božijim Fatima Mahzumija jednaka je Fatimi Muhammedovoj.”[10]

Isto tako, zapovjednik pravovjernih hazreti Ali, mir neka je s njim, koji je odgojen u Poslanikovom, s.a.v.a., okrilju, kada bi se govorilo o Božijem Pravu nikada nije bio spreman pogaziti Božije pravo, iako su njemu bliske osobe tražile da pogazi Božiji propis. Kada je jedan od njegovih zapovjednika zloupotrijebio državnu kasu, napisao mu je pismo od kojeg prenosimo jedan dio:

فَاتَّقِ اللهَ وَ ارْدُدْ إِلَى هَؤُلَاءِ الْقَوْمِ أَمْوَالَهُمْ فَإِنَّكَ إِنْ لَمْ تَفْعَلْ ثُمَّ أَمْكَنَنِي اللهُ مِنْكَ لَأُعْذِرَنَّ إِلَى اللهِ فِيكَ وَ لَأَضْرِبَنَّكَ بِسَيْفِي الَّذِي مَا ضَرَبْتُ بِهِ أَحَداً إِلَّا دَخَلَ النَّارَ! وَ وَ اللهِ لَوْ أَنَّ الْحَسَنَ وَ الْحُسَيْنَ فَعَلَا مِثْلَ الَّذِي فَعَلْتَ مَا كَانَتْ لَهُمَا عِنْدِي هَوَادَةٌ وَ لَا ظَفِرَا مِنِّي بِإِرَادَةٍ حَتَّى آخُذَ الْحَقَّ مِنْهُمَا وَ أُزِيحَ الْبَاطِلَ عَنْ مَظْلَمَتِهِمَا

“Budi svjestan Boga i vrati tim ljudima imovinu njihovu! Ne učiniš li to, a Bog mi udijeli vlast nad tobom opravdat ću se, dakako, pred Bogom u vezi s tobom, pa ću te udariti sabljom svojom kojom nikog nisam udario a da taj nije otišao u Džehennem. Boga mi, čak da su Hasan i Husejn učinili to što si ti učinio, u mene ne bi bilo obzirnosti nikakve za njih niti bi me uspjeli odobrovoljiti, sve dok od njih ne bih opet pribavio ono što je pravo i uništio ono što je krivo, a što je posljedica nepravednog djelovanja njihovog!”[11]

Druga napomena

Druga stvar na koju treba obratiti pažnju je okolnost da opraštanje i prelaženje preko tuđih grijeha važe onda kada čovjek ima moć da se osveti. U suprotnom, čovjekova šutnja nije primjer za praštanje već za obuzdavanje srdžbe i takvo obuzdavanje srdžbe će u ovakvim slučajevima preći u mržnju i zlobu, a oboje će postati izvorom brojnih grijeha, kao što su ružno mišljenje, zavist, ogovaranje, klevetanje, prenošenje tuđih riječi. U ovakvim prilikama treba tražiti utočište kod Boga i u okrilju Božije pažnje odstraniti pokuđene učinke obuzdavanja srdžbe. Upravo stoga islam naređuje da se daju prava onima kojima je učinjena nepravda i da se brane njihova prava pred silnicima i tako spriječi gomilanje zlobe, te da srca ne bi ostala bez iskrenosti, povjerenja i nade. O važnosti opraštanja i prelaženja preko tuđih grijeha onda kada se može uzvratiti ima velik broj predaja i neke od njih ćemo navesti:

Plemeniti Poslanik, s.a.v.a., kaže:

قَالَ مُوسَى يا رَبِّ أیُّ عِبادِكَ أعَزُّ عَلَيَكَ؟ قَالَ الَذي إذا قَدَرَ عَفا

“Pitao je Musa: ‘O Gospodaru, koji Ti je od robova Tvojih najdraži?’ On odgovori: ‘Onaj koji oprosti kada je moćan?’”[12]

Imam Ali, mir neka je s njim, rekao je:

إِذَا قَدَرْتَ عَلَى عَدُوِّكَ فَاجْعَلِ الْعَفْوَ عَنْهُ شُكْراً لِلْقُدْرَةِ عَلَيْهِ

“Kada nadjačaš svoga neprijatelja, oprosti mu u znak zahvalnosti za svoju moć nad njim.”[13]

Također je rekao:

أَوْلَى النَّاسِ بِالْعَفْوِ أَقْدَرُهُمْ عَلَى الْعُقُوبَةِ

“Prvi od ljudi koji trebaju oprostiti su oni koji imaju najviše moći da kazne.”[14]

Imam Sadik, mir neka je s njim, kaže:

الْعَفْوُ عِنْدَ الْقُدْرَةِ مِنْ سُنَنِ الْمُرْسَلِينَ وَ الْمُتَّقِينَ

“Opraštanje kada se ima moć običaj je Božijih poslanika i bogobojaznih.”[15]

Osvajanje Mekke i opći oprost

Budući da je postupanje poslanika Božijih opraštanje i prelaženje preko tuđih grijeha, navest ćemo kao primjer oprost Poslanikov, s.a.v.a., prilikom oslobađanja Mekke, a uzimajući u obzir svu moć koju je tada imao.

Kada su Ebu Sufjan i Abdullah ibn Umejje obznanili pokajanje, Zapovjednik vjernih Ali, mir neka je s njim, rekao im je: “Idite i sjedite pred Poslanikom, s.a.v.a., i izgovorite istu rečenicu koju su Jusufova braća izrekla kada su tražili oprost od Jusufa, Poslanik će vam oprostiti.” Oni su otišli kod Poslanika Božijeg, s.a.v.a., i rekli:

تَاللهِ لَقَدْ آثَرَكَ اللهُ عَلَيْنَا وَ إِن كُنَّا لَخَاطِئِينَ

“...Tako nam Boga, Bog je tebe nad nama uzvisio, mi smo zaista zgriješili.” (Jusuf, 91)

Zatim su od Poslanika zamolili oprost. Poslanik je proučio sljedeći ajet:

لَا تَثْرَيبَ عَلَيْكُمُ الْيَوْمَ يَغْفِرُ اللهُ لَكُمْ وَ هُوَ أَرْحَمُ الرَّاحِمِينَ

“...Danas nema prijekora za vas, Bog će vam oprostiti, On je od svih samilosnih najsamilosniji.” (Jusuf, 92)

I oprostio im je.[16]

Isto tako, kada je Poslanikova, s.a.v.a., vojska oslobodila Meku i kada su trebali ući u grad, jedan od zapovjednika vojske po imenu Sa‘d ibn Ubade uzviknuo je sljedeću rečenicu:

اَلْيَوْمُ يَوْمُ الْمَلْحَمَةُ اَلْيَوْمُ تُسْتَحَلُ الْحُرُمَةُ

“Danas je dan krvavog boja, danas će žene biti zarobljene!”                                                                    

Kada je Časni Poslanik čuo za ovaj slogan, jako se naljutio i naredio je zapovjedniku pravovjernih Aliju, mir neka je s njim, da uzme zastavu iz Sa‘dove ruke i da ga razriješi dužnosti zapovjedništva.[17]

Tada je Božiji Poslanik, s.a.v.a., rekao:

بَلِ الْيَوْمُ يَوْمُ الْمَرْحَمَةِ

“Danas je zapravo dan milosti!”

Treća napomena

Često se desi da kada čovjek sam pogriješi očekuje od ljudi da pređu preko njegovih pogrešaka, dok on drugima ništa ne prašta i ne prelazi preko njihovih grijeha. Zato, onaj ko očekuje od drugih da pređu preko njegovih pogrešaka treba i sam prelaziti preko tuđih loših postupaka i zanemariti njihove propuste, tako da bi i drugi prešli preko njegovih pogrešaka i propusta. Ako neko na tuđe zlo odgovori zlom i tako se osveti, ovakav način ophođenja i ovakvo uzvraćanje postaje uzrokom da se zloba i neprijateljstvo među njima uvećaju. Ali, ako se na zlo odgovori dobrim, može se tako suprotnu stranu razoružati i njemu zlobu i neprijateljstvo pretvoriti u prijateljstvo i bliskost, kao što kaže Kur'an Časni:

وَ لَا تَسْتَوِى الْحَسَنَةُ وَ لَا السَّيِّئَةُ ادْفَعْ بِالَّتِى هِىَ أَحْسَنُ فَإِذَا الَّذِى بَيْنَكَ وَ بَيْنَهُ عَدَاوَةٌ كَأَنَّهُ وَلِىٌّ حَمِيمٌ

“Dobro i zlo nisu isto! Zlo dobrim uzvrati, pa će ti neprijatelj tvoj odjednom prisni prijatelj postati.” (Fussilet, 34)

Mevlana kaže:

Dobročinstvo je dobro i ako neprijatelj bude,

Jer koliko je neprijatelja dobročinstvom prijateljem postalo.

Pa ako i ne postane prijatelj, makar mu se zloba umanji,

Jer dobročinstvo je mehlem za zlobu.[18]

Imam Ali, mir neka je s njim, kaže:

عَاتِبْ أَخَاكَ بِالْإِحْسَانِ إِلَيْهِ وَ ارْدُدْ شَرَّهُ بِالْإِنْعَامِ عَلَيْهِ

“Kori brata svoga čineći mu dobro i odbij zlo njegovo obasipajući ga blagodatima.”[19]

Pitanje

Ovdje je umjesno pitanje kako se može trpjeti nasilje drugih i prelaziti preko njihovih pogrešaka kada je čovjek po svojoj prirodi osvetoljubiv i voli moć?

Odgovor

Nema nikakve sumnje da kada neko učini čovjeku nepravdu, njega poriv osvetoljubivosti nagoni da se osveti suprotnoj strani, ali upravo kao što smo u prethodnim raspravama rekli – čovjek ne smije biti zarobljenik strasti i životinjskih nagona, već se treba boriti protiv njih i ne smije se obazirati na šejtanska došaptavanja. Jer čovjek je uzvišeniji od toga da bi robovao životinjskim nagonima.

Kafez polomi, o dušo, poleti,

Zašto prikovana na ovu prašinu si?

Ti si feliks, a gnijezdo ti je sedmo nebo,

Ne pravi gozbu lešinarima tvrdoglavo!

I pošto je uzvraćanje dobrim na loše činjenje izuzetno teško, Kur'an Časni pojedince koji se ovako ponašaju svrstava u one razumom obdarene, navješćuje im džennetske vrtove i kaže:

وَ الَّذِينَ صَبَرُواْ ابْتِغَاءَ وَجْهِ رَبِّهِمْ وَ أَقَامُواْ الصَّلاَةَ وَ أَنفَقُواْ مِمَّا رَزَقْنَاهُمْ سِرًّا وَ عَلَانِيَةً وَ يَدْرَؤُونَ بِالْحَسَنَةِ السَّيِّئَةَ أُوْلَئِكَ لَهُمْ عُقْبَى الدَّارِ ۝ جَنَّاتُ عَدْنٍ يَدْخُلُونَهَا وَ مَنْ صَلَحَ مِنْ آبَائِهِمْ وَ أَزْوَاجِهِمْ وَ ذُرِّيَّاتِهِمْ وَ المَلَائِكَةُ يَدْخُلُونَ عَلَيْهِم مِّن كُلِّ بَابٍ ۝ سَلاَمٌ عَلَيْكُم بِمَا صَبَرْتُمْ فَنِعْمَ عُقْبَى الدَّارِ

“I oni koji se strpe da bi postigli naklonost Gospodara svoga, i koji molitvu obavljaju, i koji od onoga što im Mi dajemo i tajno i javno udjeljuju, i koji dobrim zlo uzvraćaju – njih čeka najljepše prebivalište, edenski vrtovi u koje će ući oni i roditelji njihovi i žene njihove i porod njihov – oni koji su bili čestiti – i meleki će im ulaziti na svaka vrata: ‘Mir neka je vama, zato što ste strpljivi bili, a divno li je najljepše prebivalište!’” (Er-Ra‘d, 22–24)

Također, pošto je ovakvo ponašanje prema onom ko čovjeku učini nepravdu veoma zahtjevno pregnuće, o tome Kur'an Časni kaže:

وَ مَا يُلَقَّاهَا إِلَّا الَّذِينَ صَبَرُوا وَ مَا يُلَقَّاهَا إِلَّا ذُو حَظٍّ عَظِيمٍ

“To mogu postići samo strpljivi; to mogu postići samo vrlo sretni.” (Fussilet, 35)

U svakom slučaju, kada čovjek dođe u priliku da oprosti i pređe preko tuđih pogrešaka te nastoji da ljubazno odgovori na nečiju neljubaznost, a pošto šejtan nagovara i odvraća čovjeka od opraštanja i velikodušnosti, treba tražiti utočište kod Boga i od Njega tražiti pomoć, kako bi slobodnom voljom prešao preko propusta svoga brata, kao što Kur'an Časni kaže:

وَ إِمَّا يَنزَغَنَّكَ مِنَ الشَّيْطَانِ نَزْغٌ فَاسْتَعِذْ بِاللهِ إِنَّهُ هُوَ السَّمِيعُ الْعَلِيمُ

“A kad šejtan pokuša da te na zle misli navede, ti zatraži utočište u Boga, jer On, uistinu, sve čuje i sve zna.” (Fussilet, 36)

Najkraće, opraštanje je jedan od znakova vjerovanja i vrlina morala. Onome ko okrene pogled od pogrešaka drugih ljudi Bog Uzvišeni će preći preko njegovih grijeha i stavit će ga u okrilje Svoje milosti i oprosta, kao što kaže u sljedećim ajetima:

وَ إِن تَعْفُوا وَ تَصْفَحُوا وَ تَغْفِرُوا فَإِنَّ اللهَ غَفُورٌ رَّحِيمٌ

“A ako preko toga pređete i opravdanje prihvatite i oprostite, pa – i Bog prašta i samilostan je.” (Et-Tegabun, 14)

Oprosti, o gospodine, tegobu njegovu,

Pogledaj u bol i nesreću njegovu!

Da i tvoje grijehe Bog oprosti,

Tvoju grešku neka oprostom zamijeni.

Ti si iz nemara mnogo ćupova razbio,

Za nadu u oprost srce si zatvorio.

Oprosti, da bi zauzvrat oprost stekao,

Da naknadi sudbina će i dlaku rascijepit.[20] 


[1] Tefsir Medžme‘u-l-bejan, izdanje Sajida, sv. 2, str. 512 (tumačenje dijela 199. ajeta sure El-A‘raf).

[2] Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 68, str. 399.

[3] Usuli Kafi, sv. 2, str. 108, hadis 5; El-Hakaiku fi mehasini-l-ahlak, str. 75.

[4] Tefsir Medžme‘u-l-bejan, izdanje Sajida, sv. 1, str. 505, u dodatku tumačenja 133. ajeta sure Ali ‘Imran.

[5] Tuhafu-l-‘ukul, str. 27. Ovaj hadis je donesen i u Vesailu-š-ši‘a, sv. 8, str. 523 i Amali-l-Saduk, str. 238, hadis 7.

[6] Tuhafu-l-‘ukul, str. 25.

[7] Sahifa Sedždžadijja, dova 16.

[8] Man la jahdhuruhu-l fakih, sv. 4, str. 257.

[9] Vesailu-š-ši‘a, sv. 18, str. 332.

[10] Sahihu Muslim, sv. 5, str. 114. Ova priča je donesena u Haradže Ebi Jusuf, kairsko izdanje, str. 165, s neznatnim razlikama.

[11] Nehdžu-l-belaga, Subhi Salih, pismo 41.

[12] Ihjau ‘ulumi-d-din, Gazali, bejrutsko izdanje, sv. 2, str. 182.

[13] Nehdžu-l-belaga, Subhi Salih, izdanje Bejrut, izreka 11.

[14] Isto, izreka 52.

[15] Sefinetu-l-Bihar, sv. 2, str. 207.

[16] Za više o ovom događaju pogledati: Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 21, str. 132; Šarhu Nehdži-l-Belaga, Ibn Ebi-l-Hadid, egipatsko izdanje, sv. 17, str. 272–281; Sireje Ibn Hišam, bejrutsko izdanje, sv. 4, str. 55; Ihjau ‘ulumi-d-din, sv. 3, str. 182.

[17] Sireje Ibn Hišam, sv. 4, str. 49. U Šarhu Nehdži-l-belaga, Ibn Ebi-l-Hadid, sv. 17, str. 272 i Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 21, str. 105–130, ova pjesma je prenesena na sljedeći način: اليوم تسبي الحرمة (Danas će žene biti zarobljene.)

[18] Mesnevija, dio drugi, str. 300.

[19] Nehdžu-l-belaga, Subhi Salih, izreka 158.

[20] Mesnevija, dio peti, str. 1015.

TPL_GK_LANG_LOGIN_POPUP

fb iconTPL_GK_LANG_FB_LOGIN_TEXT