Zadovoljstvo u islamskom pogledu

Moralna izgradnja

Zadovoljstvo je jedna od odlika vjernika i odlika ljudi vrline. Osobe izgrađenog karaktera i ljudi vrline imaju duh skromnosti i dostojanstva i pod uticajem svoga visokog morala nikad ne bacaju pogled na imovinu i bogatstvo drugih. Oni ne krnje svoju uzvišenu ličnost radi sticanja bogatstva i položaja. Zadovoljni ljudi se u svom životu zadovoljavaju neophodnom i dostatnom količinom, a zadovoljni su i sa manje od toga. Najvažnija osobina zadovoljstva je upravo zadovoljstvo srca i dobro raspoloženje zadovoljnih ljudi u odnosu na sve što je određeno u Ovome svijetu. Zadovoljstvo je jedna od vrlina morala i odlika plemenitog Poslanika, s.a.v.a. Mi također trebamo nastojati steći ovu osobinu, slijedeći Poslanika, s.a.v.a., kao uzor.

Imam Sadik, mir neka je s njim, je rekao:

إِنَّ اللهَ خَصَّ رَسُولَهُ بِمَكَارِمِ الْأَخْلَاقِ فَامْتَحِنُوا أَنْفُسَكُمْ فَإِنْ كَانَتْ فِيكُمْ فَاحْمَدُوا اللهَ وَ ارْغَبُوا إِلَيْهِ فِي الزِّيَادَةِ مِنْهَا فَذَكَرَهَا عَشَرَةً الْيَقِينَ وَ الْقَنَاعَةَ وَ الصَّبْرَ وَ الشُّكْرَ وَ الْحِلْمَ وَ حُسْنَ الْخُلُقِ وَ السَّخَاءَ وَ الْغَيْرَةَ وَ الشَّجَاعَةَ وَ الْمُرُوَّةَ

“Zaista je Bog odlikovao Poslanika Svoga moralnim vrlinama, zato se iskušajte: pa ako ove osobine budu u vama, zahvaljujte Bogu i tražite od Njega da ih uveća.” Zatim je naveo njih deset: uvjerenost, zadovoljstvo, strpljenje, zahvalnost, blagost, dobroćudnost, velikodušnost, brižnost, hrabrost i muževnost.[1]

Zadovoljstvo ima dva stepena, visoki i najviši: Prvi stepen je biti zadovoljan u granicama neophodnog i dostatnog i drugi je zadovoljstvo i manjim od toga.

Ragib Isfahani kaže:

القناعت الاجتزاء باليسير من الاعراض المحتاج اليها

“Zadovoljstvo (kana‘at) je zadovoljavanje neznatnom količinom sredstava potrebnih za život.”[2]

Na drugom mjestu je rekao:

القناعة الرضا بما دون الكفا

“Zadovoljstvo (kana‘at) je biti zadovoljan manjim od dovoljnog.”[3]

Tarihi ovako definira dostatnost:

الكفاف ما يكف عن المسألة و يستغني

“Dovoljnost je ona količina koja čovjeka odvraća od traženja od drugih i koja ga čini nepotrebitim u odnosu na druge.”[4]

Zadovoljstvo je u oba svoja značenja jedna od uzvišenih ljudskih osobina i odlika je vjerovjesnika, evlija i dobrih Božijih robova.

Naravno, drugi stepen je važniji od prvog, jer zadovoljan čovjek na ovom stepenu – pored toga što posjeduje skromnost – također posjeduje duh požrtvovanosti i praštanja u odnosu prema drugima.

وَ يُؤْثِرُونَ عَلَى أَنفُسِهِمْ وَ لَوْ كَانَ بِهِمْ خَصَاصَةٌ

“...I više vole njima nego sebi, mada im je i samima potrebno...” (El-Hašr, 9)

Naravno, tema požrtvovanosti treba se razraditi na nekom drugom mjestu, ali ono što je sada u vezi sa našom raspravom i što je za većinu vjernika uvijek i bez izuzetka prisutno jeste upravo ono prvo značenje zadovoljstva. Ono je u vjerskom podučavanju i islamskom nauku istaknuto kao vrijednost i vrlina na koju se potiče. Časni Poslanik, s.a.v.a., čak je u svojim dovama isticao posjedovanje granice dostatnosti kao jednu vrijednost za sebe i za svoje drugove.

Dova Poslanikova, s.a.v.a.

Imam Sadik, mir neka je s njim, kaže da je Božiji Poslanik, s.a.v.a., prilikom učenja dove govorio sljedeće:

اللَّهُمَّ ارْزُقْ مُحَمَّداً وَ آلَ مُحَمَّدٍ وَ مَنْ أَحَبَّ مُحَمَّداً وَ آلَ مُحَمَّدٍ الْعَفَافَ وَ الْكَفَافَ وَ ارْزُقْ مَنْ أَبْغَضَ مُحَمَّداً وَ آلَ مُحَمَّدٍ الْمَالَ وَ الْوَلَدَ

“Bože moj! Opskrbi Muhammeda i porodicu Muhammedovu i onoga ko voli Muhammeda i porodicu Muhammedovu krepošću i dostatnošću i opskrbi onoga ko mrzi Muhammeda i porodicu Muhammedovu bogatstvom i potomstvom.”[5]

U drugoj predaji od Imama Sedžada, mir neka je s njim, prenosi se:

مَرَّ رَسُولُ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ بِرَاعِي إِبِلٍ فَبَعَثَ يَسْتَسْقِيهِ فَقَالَ: أَمَّا مَا فِي ضُرُوعِهَا فَصَبُوحُ الْحَيِّ وَ أَمَّا مَا فِي آنِيَتِنَا فَغَبُوقُهُمْ فَقَالَ رَسُولُ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ: اللَّهُمَّ أَكْثِرْ مَالَهُ وَ وَلَدَهُ، ثُمَّ مَرَّ بِرَاعِي غَنَمٍ فَبَعَثَ إِلَيْهِ يَسْتَسْقِيهِ فَحَلَبَ لَهُ مَا فِي ضُرُوعِهَا وَ أَكْفَأَ مَا فِي إِنَائِهِ فِي إِنَاءِ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ وَ بَعَثَ إِلَيْهِ بِشَاةٍ وَ قَالَ: هَذَا مَا عِنْدَنَا وَ إِنْ أَحْبَبْتَ أَنْ نَزِيدَكَ زِدْنَاكَ، قَالَ: فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ: اللَّهُمَّ ارْزُقْهُ الْكَفَافَ فَقَالَ لَهُ بَعْضُ أَصْحَابِهِ يَا رَسُولَ اللهِ! دَعَوْتَ لِلَّذِي رَدَّكَ بِدُعَاءٍ عَامَّتُنَا نُحِبُّهُ وَ دَعَوْتَ لِلَّذِي أَسْعَفَكَ بِحَاجَتِكَ بِدُعَاءٍ كُلُّنَا نَكْرَهُهُ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ إِنَّ مَا قَلَّ وَ كَفَى خَيْرٌ مِمَّا كَثُرَ وَ أَلْهَى اللَّهُمَّ ارْزُقْ مُحَمَّداً وَ آلَ مُحَمَّدٍ الْكَفَافَ

Božiji Poslanik, s.a.v.a., prolazio je pored čobanina koji je čuvao deve, pa je poslao nekoga da zatraži malo mlijeka. Čoban reče: “Ono što je u vimenima deva namijenjeno je plemenu za jutarnji obrok, a ono što je u posudama našim to je za njihovu večeru i potrebno je nama samima.” Božiji Poslanik, s.a.v.a., je potom rekao: “O, Bože! Uvećaj mu imetak i potomstvo!” Zatim je prolazio pored čobanina koji je čuvao ovce, pa je poslao nekoga da zatraži malo mlijeka. Čoban je pomuzao sve mlijeko, a i ono što je imao u svojoj posudi presuo je u posudu Poslanika, s.a.v.a., poslavši mu i jedno ovcu te poručivši: “Ovo je ono što imamo, a ako želite više, dat ćemo vam!” Plemeniti Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “O, Bože! Opskrbi ga s dovoljnim!” Jedan od drugova njegovih ga je upitao: “O Božiji Poslaniče! Zašto si za onoga koji te je odbio učio dovu koju svi volimo, a za onoga koji ti je ispunio potrebu učio si dovu koju nijedan od nas ne voli?” Poslanik, s.a.v.a., je odgovorio: “Ono što je malo i dovoljno bolje je od mnoštva koje čovjeka odvraća od sjećanja na Boga.” Potom je izgovorio: “O Bože! Opskrbi Muhammeda i porodicu Muhammedovu s dovoljnim!”[6]

U drugoj predaji kaže:

... فَإِنَّ مَا قَلَّ وَ كَفَى خَيْرٌ مِمَّا كَثُرَ وَ أَلْهَي

“Zaista je bolje malo i dostatno od mnoštva koje odvraća od Boga!”[7]

I još je rekao:

خَيْرٌ الرّزْقِ ما يَكْفي

“Najbolja je ona opskrba koja je dovoljna.”[8]

U jednoj od predaja također kaže:

طُوبيَ لِمَنْ أسْلَمَ وَ كانَ عَيْشُهُ كَفافًا

“Blago li je onome koji je islam prihvatio i životna mu opskrba bude dostatna!”[9]

Objašnjenje Zapovjednika pravovjernih, mir neka je s njim

Imam Ali, mir neka je s njim, kada je opisivao jednog od drugova Božijeg Poslanika, s.a.v.a., Habbaba ibn Aretta, jedna od osobina njegovih koje je navodio je skromnost i zadovoljstvo s dostatnim. O tome je rekao:

يَرْحَمُ اللهُ خَبَّابَ بْنَ الْأَرَتِّ فَلَقَدْ أَسْلَمَ رَاغِبًا وَ هَاجَرَ طَائِعًا وَ قَنِعَ بِالْكَفَافِ وَ رَضِيَ عَنِ اللهِ وَ عَاشَ مُجَاهِدًا...

“Allah se smilovao Habbabu ibn Arettu! On je islam primio drage volje, iselio se poslušno, zadovoljio se s dovoljnim, zadovoljan Bogom je bio i živio život ratnika na putu Božijem.”[10]

A zatim je rekao:

...طُوبَى لِمَنْ ذَكَرَ الْمَعَادَ وَ عَمِلَ لِلْحِسَابِ وَ قَنِعَ بِالْكَفَافِ وَ رَضِيَ عَنِ اللهِ

“Blago onom koji na umu ima proživljenje, koji radi za konačno svođenje računa, koji je zadovoljan onim koliko je dovoljno i koji je Bogom zadovoljan.”[11]


[1] Vesailu-š-ši‘a, sv. 11, str. 139; Hisalu Saduk, sv. 2, str. 198, hadis 8; Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 66, str. 368, hadis 5; Amali-l-Saduk, str. 184, hadis 8, medžlis 39.

[2] Mufradate Ragib, riječ قنع.

[3] Ez-Zeri‘atu ila ahkami-š-šariati, str. 170.

[4] Medžme‘u-l-bahrejn, poglavlje Kefaf. Kasnije ćemo objasniti da zadovoljstvo ne znači lijenost, malodušnost i prihvatanje nasilja.

[5] Usuli Kafi, sv. 2, str. 140, hadis 3; Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 79, str. 59. Kao što znamo, dove koje nam dolaze od Čistih, mir neka je s njima, imaju više vidova. Znači, osim vidova hvaljenja, slavljenja, prisjećanja, moljenja i iznošenja potrebe, imaju i obrazovnu, spoznajnu i odgojnu stranu. U mnogim od dova odgojna sastavnica je zastupljenija od ostalih. Drugim riječima, u dovama koje učimo ima skrivena poruka, glavna namjera dove je upravo poruka i dova je sredstvo slanja poruke.

Naprimjer, kada u dovama nakon namaza u blagoslovljenom mjesecu Ramazanu učimo:

اللهم اغن کل فقیر، اللهم اشبع کل جائع، اللهم اکس کل عریان، اللهم اقض دین کل مدین، اللهم فرج عن کل مکروب، اللهم رد کل غریب، اللهم فك کل اسیر

u ovim moljenjima postoji jedna poruka, a to je: E muslimanu! Ti ne trebaš biti ravnodušan spram nevolja ljudskih, i sa ponavljanjem i navođenjem ovih rečenica i pojmova u sebi ti oživljavaš duh podrške siromašnim. Znači tvoja ideja i ideal treba da bude zauzimanje da u svijetu više ne bude gladi i siromaštva, da ne ostane neizlječivih bolesti, da dužnici ne žive sa stidom i sramotom, da se svi zarobljenici oslobode iz zarobljeništva...

I kada u jutarnjoj dovi učimo:

اللهم انی اعوذ بك من الکسل و الفشل و الجبن و النعاس

u ovim moljenjima se suočavamo s porukom da se čovjek vjernik treba kloniti tromosti, lijenosti, straha i pospanosti te odstraniti od sebe ova stanja. I kada u zijaretu Imama Husejna, mir neka je s njim, učimo:

یا لیتنی کنت معکم فافوز معکم

ovu rečenicu ne izgovaramo samo kao nekakvu želju. U ovoj rečenici se ističe želja za šehadetom i privrženost Imamu Husejnu, mir neka je s njim, i njegovim požrtvovanim drugovima, i ponavljanje tog sadržaja je s ciljem oživljavanja upravo tog duha među posjetiocima Husejinovim.

Sjećam se, to je bilo otprilike u ono vrijeme kada je hazreti Imam Homeini, neka Bog bude zadovoljan s njim, protjeran u Irak i kada se u Nedžefu bio nastanio, imao sam sreću da posjetim sveta mjesta u Iraku. U noći uoči petka u jednoj husejniji sam učio zijaret Džame‘e kebire i bio sam posvećen ibadetu. Do mene je sjedio brat musliman i zato jer sam ja učio i ponavljao:

موال لکم و لأولیائکم مبغض لاعدائکم و معادلهم، سلم لمن سالمکم و حرب لمن حربکم، محقق لما حققتم مبطل لم ابطلتم مطیع لکم عارف بحقکم مقر بفضلکم محتمل لعلمکم محتجب بذمتکم

sve do riječi:

و قلبی لکم مسلم و رأیي لکم تبع و نصرتي لکم معدة

izrazio je nezadovoljstvo, odbijajući i prekoravajući me. Ukratko, ja sam nastavljao učiti ostale dijelove ovog zijareta, učio sam ih i ponavljao ozbiljno i usredsređeno, kada se on, sav izvan sebe, okrenuo prema meni i ljutito rekao: “Da li ti istinu govoriš kada tako velike želje iznosiš? Mnogo važniji ljudi od tebe ne mogu izreći ove riječi. Zašto u prisustvu Imama toliko lažeš? Ja sam se, između učenja zijareta i stanja u kojem sam se našao, iznenadio i ostao sam u nedoumici: Šta da mu odgovorim? S jedne strane shvatio sam da govori istinu o tome kako velike riječi koristim, a opet s druge, ovaj zijaret je jedan od najpoštovanijih prenešenih zijareta i velikani vjere su njegovo učenje preporučivali na svim svetim mjestima. Iznenada, kao da sam bio nadahnut od samog Imama Husejna, mir neka je s njim, ova mi je rečenica pala na pamet: Iako su ove riječi u obliku predaja, ali ustvari pripadaju kategoriji eseja. Rekao sam mu: “Ove riječi izgovaramo u nastojanju da ovakvi postanemo, a to ne znači da sam ja takav!” Potom sam nastavio sučenjem svoga zijareta. On nije više ništa govorio i izgleda da je iz onoga što sam mu rekao shvatio da posjetioci husejnije nisu nikakvi lažovi. Najkraće, s obzirom na ovu činjenicu, shvatili smo kako je Imam Sedžad posredstvom dova saobraćao s muslimanima koji su ga slijedili. Također, shvatili smo šta je tajna ponavljanja blagoslovljene sure Fatihe u svakom namazu, posebno rečenice: Samo Tebe obožavamo i samo od Tebe pomoć tražimo. Ako bi ponavljanje ove rečenice u suri Fatihi bilo radi obavijesti i opisa stanja klanjača većinom bi, s obzirom na vrijeme i pojedince, to bila obična laž. Ko to može tvrditi da samo Boga obožava i da ni od koga drugog ništa ne traži? Ovo i drugi slični primjeri su u formi predaje, zajedno su s nekom porukom, a ta poruka ima stilističku i promidžbenu stranu. Znači: O klanjaču! Trebaš biti ovakav, pa potrudi se da dosegneš ovu razinu robovanja! Po tragu ovakvog objašnjenja stižemo do rečenice koja se prenosi od Poslanika Božijeg, s.a.v.a.: “Bože moj! Opskrbi u dovoljnoj mjeri Muhammeda i porodicu Muhammedovu i njihove prijatelje!” Ova rečenica za sljedbenike i prijatelje Poslanikove, s.a.v.a., nosi sa sobom i sljedeću poruku: O vjernici! Ono što je kod mene vrijedno jeste duh odsustva potrebe prema bilo kome, a nije ni imovina ni dobit ovosvjetska, ali ne u značenju da su dobra Ovoga svijeta loša, već se hoće reći da ono što ima važnost je samo stanje, da bi čovjek mogao ponosno željeti sve za Prijatelja i sve na putu Njegovom žrtvovati, jer:

الْمَالُ وَ الْبَنُونَ زِينَةُ الْحَيَاةِ الدُّنْيَا وَ الْبَاقِيَاتُ الصَّالِحَاتُ خَيْرٌ عِندَ رَبِّكَ ثَوَابًا وَ خَيْرٌ أَمَلًا

"Bogatstvo i sinovi su ukras u životu na Ovom svijetu, a dobra djela, koja vječno ostaju, biće od Gospodara tvoga bolje nagrađena i ono u što se čovjek može pouzdati." (El-Kehf, 46)          

[6] Usuli Kafi, sv. 2, str. 140, hadis 4.

[7] Et-Tergib ve-t-terhib, sv. 2, str. 537; Amali-l-Saduk, str. 395, medžlis 74.

[8] Et-Tergib ve-t-terhib, sv. 2, str. 537.

[9] Usuli Kafi, sv. 2, str. 14, hadis 2. Ovaj hadis je prenesen u Medžme‘u-l-bahrejn, pogl. Kefaf, u sljedećem obliku: طُوبَى لِمَنْ كانَ عَيْشُهُ كَفافًا.

[10] Nehdžu-l-belaga, Fejzu-l-islam, izreka 41.

[11] Isto, izreka 42.

TPL_GK_LANG_LOGIN_POPUP

fb iconTPL_GK_LANG_FB_LOGIN_TEXT