Omer Hajjam

Omer Hajjam

Interviju sa: Alireza Zekavati Karagozlu preuzet iz časopisa NUR (jesen-zima 2003.g.)

Omar Hajjam Nejšaburi je rođen 439 g. a preminuo 517 g. po hidžri (11. v.n.e.). U Horasanu je učio književnost, kalam, tafsir, filizofiju, matematiku, astronomiju i medicinu iz kojih je stekao mnoga znanja. Toliko široko znanje je posedovao da je izazivao divljenje ličnosti poput Zamhašrija i Bejhakija; jedan od njegovih profesora čak ga je smatrao za imamu-l-harmejn džovejnija.

Jedan deo svog života proveo je u Isfahanu i Reju. Sa manje od 28 godina, uputio se u Isfahan da zajedno sa još nekoliko savremenika preuredi kalendar. U periodu između 467. g i 470. g. je sa Abu-labas Lukarijem i Ma’murije Bejhaki je rukovodio obsarvatorijom. U istom periodu napisao je i knjige „Džabr va mukabele”(Algebra) i „Šarhe muškilate Oklidos” (Objašnjenje Euklidovih problema). Godine 473. je napisao traktat „Kaun va taklif va pasoh be soale nasavi”. Hajjam je odjednom postao predmet interesovanja širokih narodnih masa, ali su ga poštovali i vladari.

 O ličnosti Omara Hajjama razgovarao sam sa istaknutim istraživačem, gospodinom Alireza Zekavati Karagozlu’om:

Hajjam je živeo u doba vladavine Seldžuka, koje je vrvelo od netrpeljivosti i neznanja. Većina seldžučkih vladara bila je ogrezla u pohoti a za svoje podanike nije puno marila. Mislioci tog vremena, većina su bili eš‘arije, a u Horasanu više su naginjali hanefijama. U to vreme mutezalije su bili donekle slobodoumni, ali ipak nisu uspeli da pridobiju puno pristalica. Fanatizam ovog doba je dostigao takav nivo da je čak i Muhammad Gazali bio prinuđen da napusti podučavanje, i da zbog straha od optužbi od strane plemstva i nastanka pometnje u narodu, istupi iz nezamijjske škole. Imajući na umu da politička i društvena situacija nije bila baš povoljna, kako biste Vi ocenili ondašnje kulturne prilike?

 Zekavati: Prvo se treba osvrnuti na doba vladavine Gaznavida. Sultan Mahmud Gaznavi, a potom i njegov sin Mas’ud, osećali se dužnim da suzbiju rafidije, karmate, mutezalije i filozofe. U istom razdoblju nailazimo na dominaciju eš‘arija, religijske razmirice i osnivanje nezamijjskih škola pod upravom Hadži Nezamu-l-mulk. U ovom periodu dominiraju šafitski fikh i eš‘arijski kalam. Nejšabur, Hajjamovo rodno mesto, u to vreme je bio jedan od najvećih islamskih gradova. U njemu su bili sukobljeni kirramije i učenja poput hanefijskog i šafiijskog; grad je bio podeljen na 3-4 idejne struje. I istorijska dela potvđuju postojanje ovih razmirica, na primer biografsko delo Abu Said Abu-l-hajra, „Israru-t-touhid”, ( tajne jedinstva) ukazuje na njih. Ukratko rečeno, Hajjam je rođen u periodu u kome su celim Iranom strujala sporenja i razmirice verskih učenja i sekti. Pošto je bio matematičar, prirodnjak, filozof peripatetik i Avicenin učenik, smatrao se obaveznim da brani njegova učenja, tj. peripatetičku filozofiju. I sami njegovi filozofski traktati predstavljaju neku vrstu odbrane ove filozofije. Hajjam je imao svoje mesto i među umnim ljudima kao i među peripatetičarima. No, iako, od sredine svog životnog veka više ne prihvata u potpunosti peripatetička učenja, neminovno se svojim neistomišljenica suprostavljao koristeć i jezik filozofa peripatetičara.

Šta biste istakli kao povod njegovog odstupanja od filozofije peripatetičara? 

Zekavati: Najznačajniji predstavnik i zagovornik filozofije peripatetičara u islamskom svetu bio je Abu Ali Sina, čiji je sledbenik bio i Hajjam. I sam Avicena je pred kraj života napustio ovo učenje, što je naznačio i u predgovoru svog dela „Mintaku-l-mašrakajn” (logika Istoka i Zapada). U ovoj knjizi još i kaže: „‘Šefa’ sam napisao za široke filozofske krugove, ali moja prava načela su u ‘Hikmatu- l-mašrakijje’”. Nažalost, od ovih dela ostao je samo uvod u logiku. Razloge Aviceninog udaljavanja od peripatetičke filozofije možemo naći u njegovoj knjizi „Al-išaratu va-t-tanbihat”. Hajjam je, u svojstvu učitelja peripatetičke filozofije, govorio iste one reči napisane u „Šafa”, ali u osnovi je imao sasvim drugačije stavove. U njegovoj biografiji je opisano kako je jednom prilikom neko u njegovom prisustvu izjavio da se Abu-l-berekat Bagdadski protivio Aviceninom stavu, na šta mu je Hajjam uzvratio da Abu-l-berekat nije ni razumeo Avicenine reči, a kamoli da se ne slaže sa njima. Sagovornik je negodovao kako jedan filozof ne sme tako da govori, i da prvo treba razmotriti kritička zapažanja Abu-l-berekata, a tek onda suditi. U povratku sa hadža, Hajjam se konačno susreo sa Abu-l-berekatom u Bagdadu. Abul- berekat mu izložio neke svoje stavove, mada je Hajjam već okvirno znao zbog čega ovaj tako sitničarski kritikuje Avicenu. Hajjam je zbog svog statusa najvećeg učitelja peripatetičke filozofije bio prinuđen da brani njene postulate. Međutim, mesta na kojima u svojim kratkim traktatima, identično kao neoplatoničari i peripatetičari, izlaže pitanje emanacije, pokazuju da je to nešto što um može da prihvati i da nas ubedi, ali postoji i suprotna strana da možda neko drugi nije ube- đen zbog čega priču i ne treba privoditi kraju. U raspravi o zlu takođe zauzima peripatetič ki stav. U traktatu „Kaza va kadr”, koji spada u njegove kraće studije, postoje naznake ovog stava. Međutim, za svoje pesme on bira drugačije teme. Hajjama su smatrali škrtim u pružanju znanja, što nikako ne može biti tačno, jer je on lično bio učitelj, a to što onima koje nije smatrao vrednim i podesnim nije govorio svoje stavove, ustvari je pametan potez i nikako se ne treba interpretirati kao njegova škrtost ili podlost. Ono što zaista treba pripisati njegovoj škrtosti jeste činjenica da je uprkos dugom i lagodnom životu, ostavio vrlo malo filozofskih dela. Definitivno, i on je mogao poput Behmanjara i Lukarija, da peripatetič ku filozofiju interpretira na poseban način, ali jednostavno nije bio zagovornik takvog vida rada.

Možda se takve teme ne mogu sa sigurnošću rasvetliti. Bitna pojedinost je da većinu Hajjamove pismene zaostavštine čine peripatetičke ideje. Drugo pitanje kojim ćemo se pozabaviti je Hajjamova veza sa ismailijama. Neki istraživači tvrde da je bio povezan sa Hasanom Sabahom, Panerika čak misli da je Hajjam bio glava i mozak ismailija. Po Vama, da li u ovome ima istine ili ne?

 

Zekavati: Iako je zbog statusa učitelja i najvećeg filozofa svog vremena, branio postulate peripatetičke filozofije, gotovo da nije verovao u njena ishodišta. Legende, ispričane o velikim ličnostima nisu sasvim lišene istine. Njihov predmet nije bilo ko, pa tako su ove priče ispredane i o Aviceni, Hajjamu, Ferdosiju, Hafezu, Baba Taheru. Slučaj Hajjamovog „ortakluka” sa Hasanom Sabahom je isto jedna legenda. Da li u njoj nema ni trunke istine? Ono što je opisano u ovoj priči sasvim odgovara Hajjamovoj vezi sa Hadži Nezamu-l-mulkom, kao visokim činovnikom seldžučke države i Hasanom Sabahom, najvećim propagatorom ismailija. U jednoj Hajjamovoj pesmi, koja se nalazi u staroj antologiji iz 6. i 7. v. očituje se njegovo naginjanje batinijama: Večeri jedne u gradu Reju neki sudija, mufaser Pokaza mi put koji vodi do izvora života. Reče mi: „Od Stvoritelja traži znanje, Noćima se moli, Ne čini svoj život tako neizvesnim, Da te ne bi oplakivali kad se preseliš na onaj svet”. Ova pesma ima prizvuk poezije ta’limija i batinija. Hajjam je ljude koji tragaju za istinom podelio u 4 grupe. Obeležje u pesmi koje evocira ta’limije, nije znak protivljenja, već poštovanja. Daleko od toga da je Hajjam imao neke veze sa iluministima ili onima koji teže spajanju sa Svevišnjim. Njegovo gledište je racionalno a ne mistično, pa je samim tim i sud pokojnog Kejvana Kazvinija, koji je Hajjamovu poeziju okarakterisao kao mističnu, u potpunosti neprihvatljiv.

 

Ne može se sa sigurnošću reći da je Hajjam bio samo peripatetik. Stvar otežava njegova komplikovana ličnost i oskudnost informacija koje posedujemo o njemu. Ovu komplikovanost naročito pospešuju njegove rubaije, jer da nije njih, mogli bi sasvim dokuč iti njegovu misao. Sudeći po dostupnim istorijskim podacima, kod Hajjama nije prisutan sufijski karakter, niti u njegovim pesmama susrećemo mistične teme, jedino u pojedinim, njemu pripisanim rubaijama možemo primetiti sufijski stil. Postavlja se pitanje koja od rubaija je stvarno njegova? Postoje sve indikacije da Hajjama treba prihvatiti prvenstveno kao peripatetika. Bavio se raznovrsnim aktivnostima: priča se da je lečio seldžučkog princa, izučavao astronomiju, uredio kalendar, o specifičnoj težini zlata i srebra dao je nove podatke, konstruisao je jednu vrstu vage, a proučavao je i teologiju i matematiku. Rečju, bio je jedna svestrana ličnost. Sada biste nam Vi mogli nešto reći o njegovim naučnim aktivnostima.

 

Zekavati: Hajjam je bio jedan izuzetan književnik, njegovo poznavanje književnosti je nesumnjivo potvrđeno. Mladi Zamhašri je kod njega primetio neku vrstu samohvale, pošto je ovaj u svojim spisima puno pisao o sebi. A upravo, ovakve izjave pokazuju da je on doista bio književnik.

Na jednom mestu Hajjam se spominje kao svetski učenjak i filozof.

 

Zekavati: Da, čak ga spominju i kao mufasera i velikog poznavaoca Kur’ana. No, to su segmenti na koje se prilikom analiziranja Hajjamove ličnosti manje obraća pažnja. Treba istaći da je Hajjam, kao jedan od velikih astronoma, imao udela u sastavljanju „velikog kalendara”, verovatno je bio i najmlađ i član ove tročlane grupe koja je napravila spomenuti kalendar. Inače, to je jedan od najpreciznijih iz skupine starih kalendara. Zatim, napravio je vagu „Mizanu-l-hikma” (vaga mudrosti), koja je služila za odre-đivanje specifične težine tela. Bavio se i meteorologijom, bio je vrsan matematičar i dao značajan doprinos unapređenju ove naučne discipline. On je najistaknutiji učitelj peripatetič ke filozofije svog vremena. Ono što izaziva sumnjičavost i nesigurnost u definisanju njegove ličnosti leži isključivo u rubaijama. Hajjam je doista bio svestran naučnik, što potvrđuje i njegova nepobitna stručnost u oblasti matematike, astronomije i filozofije, ali misterija ove ličnosti, kao što ka- že pokojni profesor Motahari, nalazi se u pitanjima izloženim u traktatima i odgovorima određenim tačno prema postulatima peripatetič ke filozofije; što će reći- ovde ne postoji ništa nad čim se treba isčuđavati.

 Hajjam je veličinom svoje ličnosti izazivao pažnju savremenika i neprestano uvažavanje potonjih velikana. Šahruzi ga je smatrao za drugog Avicenu, Kifti svetskim mudracem i filozofom, Abu-l-husn Bejhaki veruje da je ovladao svekolikim znanjem, a Omadu-d-din Katib da mu u naukama poput matematike nije bili premca. Hajjamovo znanje i učenost doista je nepregledno. Bavio se Euklidovim principom paralelnosti, iako je prema tvrđenju nekih istraživača, sumnjao u ovaj princip, čak se nije ni slagao sa metodom i gledištem Ibn Hisama. Neki naučnici tvrde da je Hajjam začetnik neeuklidovske geometrije, i da je još pre Dekarta izložio analitičku geometriju.

 

Zekavati: Sve ovo pokazuje da je Hajjam bio oštroumna i vrlo učena ličnost i da je svojim radom uneo prilično novina. Hajjam je među prvima posumnjao u Euklidov princip (slično sumnji u peripatetičku filozofiju). Sa prevodima grčkih dela i muslimanski učenjaci, među njima i Hajjam, imali su priliku da se upoznaju sa jednačinama bez rešenja i da se detaljnije bave njima. Pored toga, Hajjam je proučavao i kubne jednačine i analitič ku geometriju. Upravo ova, jako izražena, naučna dimenzija Hajjamove ličnosti je razlog što neki nisu mogli da se opredele za njegov pesnički illi naučni karakter. Pokojni Muhit Tabatabai, recimo, veruje da postoje dva Hajjama, jedan je Hajjam naučnik, astronom i filozof, predmet pažnje naučnika, a drugi je indiferentan, čovek koji voli da popije a u isto vreme skrušen poput derviša, poznavalac poezije i pesnik po imenu Ali Hajjam.

Iz oblasti algebre sastavio je knjigu „Fi-l-barahin a’la-l-masaili-l-džabr va-l-mukabile” (algebarski dokazi), koja predstavlja matematič ko remek-delo islamskog sveta. U ovom delu je za rešavanje algebarskih problema koristio konusni presek a dao je i klasifikaciju kubnih jednačina, kao i predlog za rešavanje jednog tipa ovih jednačina, što je još jedna od njegovih inovacija. A pročavao je i fiziku.

Zekavati: Jedan od njegovih značajnih radova je „mizanu-l-hikma” (vaga mudrosti). Grci su već imali vagu, ali su muslimani revnosnije poradili na njoj, a poslednji je Hajam koji je osmislio vagu za određivanje specifične težine tela.

Hajjam je na Arhimedov princip da kada se jedno telo potopi u tečnost, onoliko koliko se poveća zapremina tečnosti toliko se i smanji njegova težina, drugačije gledao. Neki istraživači tvrde da je Hajjamov metod vrlo blizak onima koji se u novije vreme primenjuju. Naglasićemo da je bio upoznat i sa meteorologijom.

Zekavati: Kroz istoriju, jedna od nauka bila je i astrologija. Dok je astronomija nauka o zvezdama (nebeskim telima), astrologija predstavlja gledanje u zvezde, predviđanje životnih situacija i čovekove sudbine uz pomoć zvezda. Nezami Aruzi, prisećajući se Hajjama, kaže kako je on bio jedan astronom bez premca, ali u astrologiju nije verovao. I doista, Hajjamov naučni rad pokazuje da se uopšte nije interesovao za praznoverne i kvazinaučne sadržaje. Jedan od razloga što mnogi Hajjama ne smatraju pesnikom jeste i to što Nezami Aruzi ne pominje njegovo pesničko stvaralaštvo; kaže kako je predvideo da će mu na grobu porasti crvene ruže, ali isto tako u „^ahar makale” ne navodi nijednu njegovu pesmu.

Treba istaći i neke značajne stavke Hajjamovih filozofskih i skolastičkih refleksija. Bog je Prvi (pra) Uzrok iz Koga emaniraju bića i ovaj svet; biće, zbog svog plemenitog svojstva, ima prioritet prilikom emanacije. Hajjam raspravlja i o antipodima i pitanju zla u ovom svetu. Neka od ovih pitanja izlaže rukovodeći se (Božjim) zahtevom za činjenje dobrih dela i zabranom činjenja greha.

 

Zekavati: Većina sačuvanih Hajjamovih kratkih traktata ima formu pitanje-odgovor. U jednom od traktata izloženo je pitanje stvaranja ili bolje rečeno, emanacije i hijerarhijski poredak bića po principu uzvišenosti. Hajjam u predgovoru ovog istog traktata kaže: „Moj profesor Avicena i ja smo sasvim sigurni po ovom pitanju.” Shodno tome, i ističe Avicenin stav – puno dobrote i malo zla, znači zlo je ipak prisutno i njegovo negativno dejstvo se ne moze eliminisati; nije moguće stvoriti oganj na kom će se spremati hrana, a da ne progori odeću kad padne na nju. No, pozitivna strana je to što zlo nije primat i izvorni cilj stvaranja. Na proročanstvo, sledeći Avicenin stav, gleda kao na jednu socijalnu neophodnost. Po mom mišljenju Hajjam nije bio škrt u pisanju i podučavanju, jednostavno nije smatrao potrebnim da prikuplja ili tumači peripatetič ko učenje. Filozofija počinje i završava se „začuđenošću”. A Hajjam je stigao do svog statusa koji uopšte nije zanemarljiv. Prema rečima jednog njegovog prisnog prijatelja, Hajjam se u poslednjim trenucima svog života bavio pitanjem „jednog” i „mnoštva”, koje je prisutno i u knjizi „Šefa”. Jednom prilikom je čitao ovu knjigu, odjednom ju je odložio na stranu, krenuo prema sedžadi i progovorio: „Gospode, koliko sam mogao, trudio sam se da Te spoznam, i jedino sredstvo u tome bilo je moje nastojanje, oprosti mi.” Hajjamov uzvišeni status je posledica svekolikog znanja i sasvim je u skladu sa njegovim originalnim rubaijama.

U jednom poglavlju o zlu on kaže da je suština zla nešto što ne postoji i sasvim je ubeđen da je zlo odsustvo i nepostojanje. I dalje, zlo je nešto antipodno i lažno i nema nikakve veze sa Bogom. Božja volja i misao usmereni su ka dobroti, a zlo nastaje usled sudaranja bića, jer dolazi do trenja i kontrast koji postoji između njihovih suština dolazi do izražaja; ova vrsta suprotnosti spada u kategoriju smetnji.

U jednoj od svojih rasprava o prorocima navodi uslove koje jedan prorok mora ispunjavati: prorok ima najsnažniji um, zbog čega i može razlučiti istinsko od lažnog; njegova duša je doživela katarzu, pa se nalazi na najvišem stupnju savršenstva; nije zatrovan ovozemaljskim stvarima, njegova pažnja je usmerena na svet, samo u granicama neophodnosti i sve napore ulaže u stizanje do uzvišenog životnog cilja; prorok na sve ljude gleda istim očima i ne pravi nikakve razlike među njima.

Po Hajjamu, ako neko ispunjana Božje zapovesti i suzdržava se od greha njegova duša biće lišena strasti i usmerena na onostrano; onaj koji se obavezuje na ispunjavanje Božjih zapovesti, ima na umu Gospoda i Njegove ajete, obećanja i opomene njegove, na taj način sebe vodi do savršenstva.

Sada bi trebalo da zavirimo u svet Hajjamovih rubaija. Naglasili smo da je jedna od poteškoća u definisanju ove ličnosti postojanje njegovih rubaija, zbog kojih su se i pojavili oprečni stavovi o Hajjamovim idejama. Zato prvo treba ispitati izvore rubaija. Najstariji su knjige: „A-t-tanbih”, „Marsadu-la’bad”, „Munisu-l-ahrar”, „Tarih gozide” i „Nuzhatu-l-madžalis”. Recite nam nešto o ovim izvorima, a kasnije ćemo se osvrnuti na sadržaj rubaija.

 

 

Zekavati: Hajjamovo skolastičko učenje u potpunosti predstavlja stav o religiji jednog filozofa peripatetika i gotovo da se podudara sa učenjem Farabija, a naročito sa Aviceninim idejama. Hajjam je bio poznavalac šerijata i nikada nije živeo raspusnim životom.

Što se tiče njegovih rubaija, treba istaći kako po prvi put (nakon smrti Hajjama 517.g.) Fahrerazi u svom delu „A-t-tanbih” navodi jednu Hajjamovu pesmu. U 7.v. Nadžmu-ddin u „Mirsadu-l-a’bad” spominje dve njegove rubaije, napada Hajjamovu filozofiju, kaže kako je doista učenjak ali u isto vreme priča nekim čudnim i zapanjujućim jezikom. Sasvim slučajno, jedna njegova rubaija koja se nalazi u „Tarih-e gozide” (Odabrana istorija), spomenuta je i u knjizi iz 9.v. „Tarbname”. Sadržaj te rubaije je sledeći: Lepo nanizane pehare Opijeni nikada neće polomiti Jer tu umilnu glavu i nogu, lice i ruku Ljubav spaja, a mržnja lomi. U knjizi „Tarbname” je napisano kako je neka zajednica tražila od Hajjama da napiše delo zasnovano na dokazanim istinama i temama iz kojih bi čitalac mogao izvući neku pouku, a da u isto vreme ne bude lišeno alegorije.

Hajjam im reče ovu rubaiju, posle čega su se svi velikani tog doba napinjali svom svojom snagom da odgovore na nju. I ovakvim opisivanjem nastale su poslanice. U „Tarabname” sakupljene su priče i legende o Hajjamu, jedna od ovih priča o rubaiji nalazi se i u „Mirsadu-l-a’bad”. Ovde postoje neke sumnjive pojedinosti (a po meni nema mesta sumnji). Primera radi, navodi se da je šejh Abu Said Abu Hajr bio Hajjamov savremenik, što je pogrešno, zatim, Ajnu-lkaza Hamadani se spominje kao njegov učenik, što nije daleko od istine.

Po povratku sa hadža Hajjam je doista bio gost kod njegovog oca i Ajnu-l-kaza je za ovo kratko vreme od Hajjama ponešto naučio. Na ovom proputovanju Hajjam je spevao jednu rubaiju i dao je Ajnu-l-kazau da je ovaj preda Abu Said Abu-l-harju, što je sa istorijskog stanovi- šta netačno. Sudeći po „Tarabname” rubaija glasi ovako: Kad Gospod stvara bića Nekima da više, nekima manje dobrog, Ako su bića dobra, zašto umiru? A ako su loša, zašto ih je stvorio? Potom se navodi kako je Abu Said odgovorio Hajjamu: Hajjam, pored tvog tela koje je poput šatora stoji i tvoj duh Duša je vladar u telu a njen istinski dom je onaj svet Stvoritelj Sudnji Dan sprema za budući život A kad ga vladar napusti, šator se ruši. Rubaije koje su Hajjamu pripisali Fahrerazi i Nadžmu-d-din imaju filozofski i skolastič- ki karakter. U nekim od njih Hajjam ukazuje na greške dogmatičara i opovrgava ih u svojstvu filozofa. I profesor Motahari u svom delu „Hadamate mutakabele islam va Iran” (Međusobna dopunjavanja islama i Irana), kaže da su neka pitanja postavljena u rubaijama ona ista, na koja je Hajjam u svojim filozofskim delima dao odgovor. Motahari je mišljenja da je Hajjam u svojim rubaijama imao za cilj da dogmatičare i fanatiste izloži ruglu. Poteškoća koja se vezuje za Hajjama zasnovana je na ratu između filozofa i dogmatič ara, koji su jedni druge opstruirali. Čak iako su ove rubaije na nekim časovima čitane i o njima raspravljano, ipak one nisu bile ideje i ubeđenja samog pesnika. Nasri: Zbog svega ovoga postoji toliki kontrast između Hajjama naučnika i Hajjama pesnika. Dakle, Hajjama filozofa vidimo kao nekog ko raspravlja o ograničenjima i slobodnoj volji, dobru i zlu, dok ga njegova poezija predstavlja u sasvim drugačijem svetlu. Zekavati: Rasprava o zlu pre je skolastič- kog negoli filozofskog karaktera. Filozofija ne raspravlja o uzvišenim pitanjima, već o realitetima: ovo je tako, ono nije tako…A razmatranje o tome šta je loše ili dobro i kako se sve to uklapa u život i njegove uslove, ima prvenstveno poetski i skolastički karakter.

Primećujemo da je Hajjam kao skolastik i filozof pitanje zla, koje se može smatrati okosnicom njegovih rubaija, uspeo da odgonetne. Međutim, kako to kaže prof. Motahari, ponekad postavlja pitanja na koja je već negde drugde odgovorio.

 

Zekavati: U svojim rubaijama je ponekad ponavljao neka pitanja, jer verovatno ranije nije imao potpune odgovore na njih.

Dakle, Hajjam filozof je izlagao ono što nije u skladu sa pisanjem Hajjama pesnika. U osnovi, uvek je bilo polemično da li se ova dva Hajjama mogu spojiti ili ne. Videli smo da postoje mnoge teorije, a jedna od njih je i teorija prof. Motaharija po kojoj je Hajjam imao nameru da u svojim rubaijama ismeje i pobije fanatiste.

 

Zekavati: Hajjam je, u stvari, hteo da dogmatičarima poruči: „Vi niste u stanju da rešite pitanja ove vrste”. Na primer, filozofi kažu kako Božje delo nije uzrokovano nekim ciljem, a skolastici, da Bog dela sa svrhom.

Svakako, filozofi misle da Božanska suština nema namenu, a ne da Njegovo delanje nema suštinu. Dela Svevišnjeg bila su predmet svekolikih filozofskih rasprava ali to treba razmatrati na nekom dogmom mestu. Jedno je sigurno: Hajjam je bio filozof, a mala je mogućnost da jedan filozof govori nešto na osnovu svoje dvoličnosti ili da bez razmišljanja, ponavlja reči predhodnika. Dva različita sveta koja primećujemo u Hajjamovim sentencijama, stvaraju brojne poteškoće istraživačima: kako može neko ko živi u svetu filozofskih i skolastičkih refleksija, da se okrene za 180 stepeni i da u domenu poezije pokaže toliko paradoksalnosti. Upravo zbog toga, neki poput Muhit Tabatabaia tvrde da postoje dva Hajjama (obojica su živeli u 5.v. po hidžri): jedan je Omar Hajjam Nejšaburi, lekar, filozof i matematičar, a drugi je Ali bin Muhammad bin Ahmed bin Helf, poznat kao Hajjam, koji je živeo u Horasanu i bio čovek od pera. Hajjam, matematičar i filozof, u sopstvenim delima sebe oslovljava kao Hajjami, a i 55 godina nakon njegove smrti nije mu pripisana niti jedna rubaija, dok je pesnik, Ali Hajjam ostavio za sobom Divan i bio poznat u Horasanu i Azerbejdžanu, čak i posle najezde Mongola. Neki od savremenih istraživača su doveli u pitanje ovu teoriju. Koje je Vaše mišljenje? 

 

Zekavati:Oni koji (Muhit Tabatabai) iznose teoriju da su Hajjam pesnik i Hajjam filozof dve različite lič- nosti, suočeni su sa mnogim pitanjima: Koje pesme su ušle u sastav Ali Hajjamovog Divana? Zašto u jednoj od biografija jedna Hajjamova pesma uopšte nije spomenuta kao njegova? Zašto u antologijama kao što su „Munisu-lahrar” i „Lababu-l-labab”, ni jedna rubaija, strofa ili kasida nije pripisana Ali Hajjamu? Zašto Nizami Aruzi nije spomenuo Hajjamovo pesništvo? ... A ja bih izneo svoju pretpostavku. Hajjam je bio uvažena lič- nost, učitelj peripatetičke filozofije i ono što je napisao u svojim rubaijama, nikako se ne kosi sa stausom naučnika koji je nesumnjivo uvažavao. Sasvim nesmetano neko može biti matematičar, a da veruje da u svetu dominira zlo; da bude učitelj peripatetičke filozofije, poznaje njene postulate prilično dobro, da bude drugi Avicena, ali da u isto vreme dovodi u pitanje učenja ove filozofije; uostalom, što bi Hajjam bio manje vredan od ostalih pa da ne sumnja. Međutim, Hajjam svoje sumnje nije prenosio na papir i nije hteo da ponavlja ono što je već napisano; nije imao strpljenja za takav posao. Ono što bi mu padalo na um (razmirice skolastika, na primer), beležio bi za sebe i ponekad čitao najprisnijim prijateljima. Ako obratimo pažnju na Hajjamovu prirodu, uočićemo da je bio uzdržljiv, na čemu su i zasnovane optužbe da je bio škrt u deljenju znanja.

Daleko od toga da tvrdimo da je jedan mislilac poput Hajjama, tako drastično menjao svoja mišljenja a da ih pritom nigde nije izlagao, ili da je to činio samo kroz svet pozije. Međutim, distanca između Hajjama filozofa i Hajjama pesnika, definitivno je pozamaš na. Ali, isto tako, nikako ne možemo tvrditi da je Hajjam samo u četiri rubaije imao ozbiljnu nameru, bez iole sarkastičnosti.

Zekavati: Imao je ozbiljne namere pišući rubaije ali u isto vreme pred njim su iskrsle brojne nedoumice. Pa zar je nemoguće da se u jednom mozgu pojave izvesni kontrasti!? Unošenje filozofskih tema u poeziju dešavalo se i pre Hajjama, naročito rubaija koja se poistoveć uje sa prvom formom analogije u logici. Hajjam je rubaije beležio da mu posluže kao podsetnik. Stari učenjaci su, uistinu, imali običaj da na marginama knjiga zapišu poneku svoju pesmu, koja bi kasnije dospela u tuđe ruke i vrlo često ušla u sastav raznih antologija. Kifti je neke Hajjamove pesme uporedio sa zmijama otrovnicama, i navodno, samo 2- 3 pesme napisane na arapskom jeziku su lišene ovog svojstva. I pisac „Tarihu-l-hukema” je ukazao na ove jetke rubaije, koje nagone na sumnju i čuđenje. Kifti je ubeđenja da je Hajjam pesnik, ali i ličnost kolebljivog misaonog i duhovnog stanja koja za postizanje svoje katarze, na kraju kreće na hodočašće.

U Hajjamovim rubaijama nailazimo i na drugačije teme: konačan i kratak život, tuga i zamišljenost nad krajem života koji je smrt, beskrajna začuđenost nad nedokučivim tajnama stvaranja, ništavnost čoveka u domenu postojanja, usresređenost na prirodne lepote koje su prolazne; na kraju krajeva čovek treba da koristi pružene mu prilike i da zna da ceni svaki trenutak. Dakle, radi se o temama, koje ne možemo naći u delima napisanim pre rubaija tj. pre 7. v. Postoje razna tumačenja i definicije o Hajjamovoj poeziji. Jedno od njih je i Vaš komentar da je Hajjam u izvesnom momentu zanemeo, sa čim se ja ne buh složio, jer jedan filozof nema neke posebne poteškoće da izrazi svoje filozofske ideje. Realno gledano ovo bi se moglo prihvatiti ako pretpostavimo da se Hajjam u stvari pretvarao. Postoji i drugo gledište po kom je Hajjam na pitanja postavljena u rubaijama odgovorio u svojim filozofskim delima, a sadržajem rubaija je hteo da ismeje i opovrgne dogmatičare. Prema nekom trećem tumačenju, njegov svet poezije sasvim je odvojen od sveta filozofije. Moguće je da neko zavisno od životnih situacija postavlja pitanja, što po mom mišljenju nije u skladu sa nutrinom jednog filozofa. Poznato je da je pokojni Kejvan Kazvini teme rubaija definisao kao mistične. No, Vi biste nam mogli podrobnije izložiti neke ista- živačke radove o Hajjamu.

 

Zekavati: Ja bih se zadržao na mističnom izrazu Hajjamovih pesama. Sve rubaije sa mistič nim temama su kasnijeg datuma. A uz dužno poštovanje, ja se ne bih složio sa stavom pokojnog Kejvana Kazvinija. Kasem Gani se osvrnuo na neke rubaije, ali po meni, rad Furugija, i pored neizbežnih propusta, je vredniji (napisao je i predgovor za zbirku) i do danas jedan od najozbiljnijih radova. I Sadek Hedajat je dao neke svoje teorije. Dašti se vrlo zdušno bavio Hajjamom; pošto je sam bio neženja tvrdio je da je i Hajjam bio neo- ženjen. On kaže: „Odakle znamo da je Hajjam išao na hadž?” A naravno, Hajjamov hodoč asni pohod je nepobitna činjenica. I pokojni prof. Humaji je ostavio značajne radove o Hajjamu.

Prevela: Tea Ostojić

Zadnji put promjenjen: %AM, %25 %340 %2014 %07:%Maj

Više iz kategorije:

« 33 rubaije od Hajama

TPL_GK_LANG_LOGIN_POPUP

fb iconTPL_GK_LANG_FB_LOGIN_TEXT