Komentar predaje o Miradžu – O tugovanju (27.)

U jednom dijelu razgovora između Allaha, dž.š., i Njegova Miljenika na Miradžu, Uzvišeni kaže: “…tuga neprolazna…”

Neki ajeti i predaje koje treba prostudirati

Ajeti:

وَ لا تَمُدَّنَّ عينَيك إلى ما مَتّعنا بِهِ أزواجًا مِنهُم وَ لا تَحزَن علَيهِم وَ اخفِض جناحكَ لِلمؤُمِنين.

“Ne pružaj poglede svoje na ono što Mi dajemo na uživanje nekim od njih i ne budi tužan zbog njih, a prema vjernicima blag budi.”[1]

إنَّ الذين قالوا رّبُّنا الله ُ ثُمَّ استَقاموا تَتَنَزَّلُ عَليهِم المَلائِكَةُ ألا تَخافوا و لا تَحزَنوا وَ أبشِروا بالجَنَّةِ التي كُنتُم توعدون.

“Onima koji govore: Gospodar naš je Allah, pa poslije ostanu pri tome – dolaze meleki: Ne bojte se i ne žalostite se, i radujte se Džennetu koji vam je obećan.”[2]

لا يَحزُنُهُمُ الفَزَع الأكبَرُ وَ تَتَلَقّاهُمُ الملائكَةُ هذا يَومُكُم الذي كُنتُم توعدون.

“Neće ih brinuti najveći užas, nego će ih meleki dočekivati: Evo ovo je vaš dan, vama obećan.”[3]

إنَّ الذين آمَنوا والذينَ هادوا و الصائِبون و النَّصارى مَن آمَنَ باللهِ وَ اليوم الآخِرِ وَ عمِلَ صالِحًا فلا خَوفٌ علَيهِم وَ لا هُم يَحزَنون.

“Oni koji su vjerovali, pa i oni koji su bili Jevreji, i Sabijci, i Kršćani – oni koji su u Allaha i u onaj svijet vjerovali i dobra djela činili,- ničega se oni neće bojati i ni za čim oni neće tugovati.”[4]

ألا إنَّ أولياءَ اللهِ لا خَوفٌ علَيهِم وَ لا هُم يَحزَنون.

“I neka se ničega ne boje i ni za čim nek ne tuguju Allahovi štićenici.”[5]

(مِن قول يَعقوب علَيه السلام): قالَ إنّني لَيحزنُني أن تَذهَبوا بِهِ… وَ ابيَضَّت عيناهُ مِن الحزن فَهُوَ كَظيم… قالَ إنّما أشكوا بَثّي وَ حزني إلى الله ِ.

“(Ja'kuba, a.s.) Reče: ‘Mene žalosti to da ga odvedete… O Jusufe tugo moja! A oči su mu bile pobijeljele od tuge, bio je vrlo potišten… Reče: Ja tugu svoju i jad svoj samo pred Allaha iznosim…”[6]

لِكَيلا تأسو على ما فاتَكُم وَ لا تَفرَحوا بِما آتاكُم و اللهُ لا يُحِبُّ كُلَّ مُختالٍ فَخور.

“Da ne biste tugovali za onim što vam je promaklo, a i da se ne biste previše radovali onome što vam On dade.[7]

وَ لا يَحزُنكَ قَولُهُم إنَّ العِزَّةَ للهِ جَميعًا هوَ السَميع العليم.

“Neka te ne žaloste besjede Njihove! Uistinu sva moć pripada Allahu; On sve čuje i sve zna.”[8]

Predaje

Imam Sadik, mir s njime, je rekao: “Allah je objavio Isa'u sinu Merjeminom: ‘O Isa! Podari mi od očiju svojih suzu, i od srca svoga bogobojaznost. Oči svoje podvuci surmom tuge kad se cere besposličari, i zastani nad mezarima onih koji su umrli pa ih pozovi glasno, da uzmeš pouku od njih i reci; ja ću im se jednoga dana pridružiti, kao i mnogi drugi koji tamo idu.’”[9]

Imam Dža'fer, mir s njime, je rekao: “Pročitao sam u jednoj knjizi od Alija, mir s njime, da je rekao:

انَّ المؤمِن يُمسي وَ يُصبِحُ حزينًا وَ لا يَصلُحُ له إلا ذلك.

“Uistinu mu'min (vjernik) dočekuje noć i osvanjuje tužan i ne priliči mu osim da bude takav.”[10]

Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “Kada se umnože grijesi u roba i on ne bude imao djela koja bi ga otkupila, Allah ga iskuša sa tugom kako bi mu otkup bila.”[11]

Imam Sadik, mir s njime, je rekao: “Čiji grijesi se umnože a ne nađe ništa čime bi ih otkupio, Allah ga iskuša sa tugom na Ovome svijetu kako bi mu ona iskup bila, pa tako i bude, a ako ne u kaburu kušnju doživi, pa susretne Allaha na dan kada ga susretne a ništa od počinjenih grijeha ne bude svjedok protiv njega.”[12]

Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “Allah voli svako tužno (melanholično) srce.”[13]

Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao:“O Ebu Zerr! Allah nije ničim takvim obožavan kao što je duga tuga.”[14]

Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “O Ebu Zerr! Ko je u stanju da plače neka plače, a ko nije u stanju neka mu srce za tugu osjeti i neka nastoji. Tvrdo srce daleko je od Allaha samo vi ne osjetite.”[15]

Bilježi se da je Poslanik, s.a.v.a., bio stalno zamišljen, neprestane tuge, i da je tuga od obilježja onih dobrih ljudi, i da Allah voli svako tužno srce.[16]

Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao:“Kada Allah zavoli roba u srcu mu posadi naricatelja od tuge. Allah zaista voli svako tužno srce. A kada zamrzi Allah roba, u srcu mu sviralo od cerekanja posadi.”[17]

U opisu svojstava mutekija (bogobojaznih): “Srca su im tužna, od zla njihova se sigurno… noću su im noge posafane, učeći odlomke Kur'ana onako kako je objavljen, njime sebe žaloste tražeći lijeka svojim ranama.”[18]

Imam Sadik, mir s njime, je rekao: “Kada je umro Ibrahim sin Poslanikov, s.a.v.a., Resulullah je rekao: ‘Žalimo za tobom, o Ibrahime, ali mi smo strpljivi, srce se žalosti a oči suze, ali nećemo reći ono što Gospodara srdi.’”[19]

Ebu Basir prenosi od Ebu Abdullaha, mir s njime, da je rekao: “Čuo sam ga da kaže: ‘Jedne prilike dok se Husejn nalazio u krilu Poslanikovom dođe mu Džibril i reče: ‘O Muhammede! Da li ga voliš?’ Reče: ‘Da.’ Džibrail reče: ‘Ali tvoj ummet će ga ubiti!’, pa se Božiji Poslanik zbog toga jako ražalosti…’”[20]

Suština tematike

Kažem: Ovo poglavlje sa ajetima i predajama ima za cilj pojasniti različite motive tuge i melanholije, te šta je od toga pohvalno a šta nije.

Što se tiče pak rečenice “tuga neprolazna…” pod njom se misli na pohvalnu tugu iz koje proizlazi duhovna snaga i motiv za vjernika koji ga vodi obnovi i oporavku, aktivnosti i pripremi za ono što slijedi, vlastitoj nadogradnji i duhovnom uzdizanju i odgoju. A sve ovo navedeno zadobiva se samo konstantnom tugom, jer priroda čovjeka je takva da kada izađe iz okvira ove vrste tuge, direktno biva iskušan raznim oblicima nemara, duhovnih kriza i zastrtosti od fitreta.

Što se tiče drugih pojava tugovanja na koje su ajeti i predaje ukazali, također su dio čovjekove prirode, dok god im je pozadina nevina, ne pomiješana sa srdžbom, kukavičlukom i nezadovoljstvom Božijom odredbom. To je stoga što je sastavni dio čovjekove prirode tuga kada ga nevolja zadesi. Kod svaka osobe neprijatno iznenađene zbog duševne potištenosti još na licu i čelu pojavljuju se tragovi tjeskobe i potištenosti a tako i isto i na ostalim organima.

Jer, da nije ovih promjena i vanjskih utjecaja ne bi uopće ni bilo razlike između čovjeka i živih stvorenja, čak šta više i između čovjeka i ostalog što postoji, iako mi zapravo i nemamo jasnu sliku i predstavu o njihovim svjetovima.

Tako da one pojave tuge i tugovanja koje se ne mogu dovesti u sklad i pomiriti sa istinskim vjerovanjem / tevhidom ne bi trebale da se nađu kod Božijih prijatelja, čak šta više ni kod onih koji nisu na ovim duhovnim visinama.

Što se tiče pak pitanja koje se ovdje da postaviti a to je: Kako da konstantna tuga bude rezultat gladovanja? Odgovor bi glasio: To je stoga što stomak (kao što smo na to prethodno skrenuli pažnju) kada se pretrpa nemoguće je da njegov sahibija bude opisan konstantnom dugom, nego je njegov duh tada izložen prohtjevima i strastima na sve strane.

[1]Hidžr, 88.

[2]Fusilet, 30.

[3]Enbija, 103.

[4]Maide, 69.

[5]Junus, 62.

[6]Jusuf, 84 i 86.

[7]Hadid, 23.

[8]Junus, 65.

[9]Biharul envar, 72/71/2.

[10]Biharul envar, 72/71/3.

[11]Biharul envar, 72/71, dio predaje.

[12]Biharul envar, 72/71, dio predaje.

[13]Biharul envar, 72/71, dio predaje.

[14]Biharul envar, 77/81.

[15]Biharul envar, 77/81.

[16]Iršadul kulubi, poglavlje 31.

[17]Iršadul kulubi, poglavlje 32.

[18]Nehdžul belaga, hutba 193.

[19]Vesailu Šiati, 2/921/4.

[20]Biharul envar, 44/228, rivajet 9.