Pričanje dosjetki i šala je jedan od primjera lijepog ponašanja. Ipak, treba imati na umu da je šala također jedna od štetnih strana jezika, sa lošim i opasnim posljedicama. Upravo zbog toga je u vjerskim propisima određena granica za šalu i duhovitost, tako da će se, ako se pređe ta granica, doći će do neželjenih posljedica. Zato čovjek treba vladati svojim jezikom, kada se šali treba imati u vidu povoljnu i nepovoljnu stranu tog čina i treba se što više uzdržavati od zbijanja šala, jer svaki govor i svaka stvar imaju svoje mjesto. Ako čovjek svoj život provede u pričanju dosjetki te pretjera u zbijanju šala, postepeno će, usljed navikavanja na šalu, i pri suočavanju sa ozbiljnim pitanjima postati neozbiljan, a onaj ko u životu prema svojim obavezama ne osjeća odgovornost, ne može biti koristan ni sebi, ni društvu. Očito je da je onaj kojim je ovladao duh šale izgubio osjećanje za valjano viđenje stvarnosti, ne opaža činjenice onako kako treba, a ni drugi ga ne shvataju ozbiljno. Nakon ovog uvoda, otvara se nekoliko pitanja:
1. Da li je šala sasvim neprihvatljiva?
2. Kakvo je u vezi sa šalom bilo postupanje Poslanika, s.a.v.a., i Čistih Imama, mir neka je s njima?
3. Da li se prepoznaje povoljna sastavnica šale u islamskom naučavanju?
U odgovoru na ova pitanja treba reći da se iz onoga što se nalazi u zbirkama predaja Čistih Imama može zaključiti da su šala i dosjetka u određenoj mjeri poželjne. Naši predvodnici vjere nisu šalu potpuno zabranili, nego su pohvalili duhovitost u ograničenoj mjeri i pod određenim uslovima i čak su se i oni ponekad šalili, kao što je rekao Poslanik Božiji, s.a.v.a.:
إنّي لَأمْزَحُ وَ لا أقُولُ إلا حَقًّا
“Ja se šalim, ali govorim samo istinu.”
Čovjek po imenu Muamer ibn Hallad prenosi:
سَأَلْتُ أَبَا الْحَسَنِ عَلَيْهِ السَّامَ فَقُلْتُ: جُعِلْتُ فِدَاكَ الرَّجُلُ يَكُونُ مَعَ الْقَوْمِ فَيَجْرِي بَيْنَهُمْ كَلَامٌ يَمْزَحُونَ وَ يَضْحَكُونَ فَقَالَ: لَا بَأْسَ مَا لَمْ يَكُنْ فَظَنَنْتُ أَنَّهُ عَنَى الْفُحْشَ، ثُمَّ قَالَ: إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّ اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ كَانَ يَأْتِيهِ الْأَعْرَابِيُّ فَيَأتی اِلَيْهِ الْهَدِيَّةَ… ثُمَّ يَقُولُ مَكَانَهُ: أَعْطِنَا ثَمَنَ هَدِيَّتِنَا فَيَضْحَكُ رَسُولُ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ وَ كَانَ إِذَا اغْتَمَّ يَقُولُ: مَا فَعَلَ الْأَعْرَابِيُّ لَيْتَهُ أَتَانَا
“Pitao sam Imama Rezu, mir neka je s njim: ‘Žrtvovao bih se za te, ako se čovjek nađe u društvu u kojem se u toku razgovora šale i smiju, šta je njegova obaveza?’ Odgovorio je: ‘Ne smeta, dok ne bude.’ Pomislio sam da je mislio na psovanje. Potom je rekao: ‘Zaista je kod Poslanika Božijeg, s.a.v.a., došao neki beduin i donio mu poklon, a onda je rekao: Isplati mi poklon!– a Poslanik Božiji, s.a.v.a., se nasmijao. I kad god bi bio tužan govorio bi: Gdje li je onaj beduin? Eh da je sad s nama!’”
Jedan čovjek prenosi da je Imam Sadik, mir neka je s njim, rekao:
مَا مِنْ مُؤْمِنٍ إِلَّا وَ فِيهِ دُعَابَةٌ، قُلْتُ وَ مَا الدُّعَابَةُ؟ قَالَ الْمِزَاحُ
“Nema vjernika, a da kod njega nema duabeh (دعابة).” Upitao sam: “Šta je to duabeh?” Odgovorio je: “Humor.”
Imam Bakir, mir neka je s njim, rekao je:
إِنَّ اللهَ عَزَّ وَ جَلَّ يُحِبُّ الْمُدَاعِبَ فِي الْجَمَاعَةِ بِلَا رَفَثٍ
“Zaista Bog Uzvišeni voli duhovitog čovjeka u društvu, koji se uzdržava od nepriličnog govora.”
