Oni koji ogovaraju često pravdaju svoj postupak riječima da su stvari koje govore o toj i toj osobi jesu nedostaci koje ona uistinu ima te da su to, kako se to kaže, njene stvarne osobine, a ne ogovaranje. Zapravo je ovaj izgovor gori od grijeha, jer ogovaranje podrazumijeva otkrivanje nedostataka koji kod čovjeka postoje, a ne onih kojih kod njega nema, a i ajeti i predaje koji govore o pokuđenosti ogovaranja odnose se na one nedostatke koji kod čovjeka uistinu postoje. Zapravo, navođenje mahana koje kod određene osobe ne postoje predstavlja klevetu, a taj grijeh je umnogome veći od ogovaranja.
Imam Kazim, mir neka je s njim, kaže:
مَنْ ذَكَرَ رَجُلًا مِنْ خَلْفِهِ بِمَا هُوَ فِيهِ مِمَّا عَرَفَهُ النَّاسُ لَمْ يَغْتَبْهُ وَ مَنْ ذَكَرَهُ مِنْ خَلْفِهِ بِمَا هُوَ فِيهِ مِمَّا لَا يَعْرِفُهُ النَّاسُ اغْتَابَهُ وَ مَنْ ذَكَرَهُ بِمَا لَيْسَ فِيهِ فَقَدْ بَهَتَهُ.
“Ko spomene čovjeka iza njegovih leđa po onome što kod njega postoji, a za šta ljudi znaju, nije ga ogovorio; a ko ga spomene iza njegovih leđa po onome što kod njega postoji, a za šta ljudi ne znaju, ogovorio ga je; a ko ga spomene po onome što kod njega ne postoji, potvorio ga je.”[1]
U jednoj predaji od Imama Sadika, mir neka je s njim, prenosi se da je rekao:
الْغِيبَةُ أَنْ تَقُولَ فِي أَخِيكَ مَا سَتَرَهُ اللَّهُ عَلَيْهِ وَ أَمَّا الْأَمْرُ الظَّاهِرُ فِيهِ مِثْلُ الْحِدَّةِ وَ الْعَجَلَةِ فَلَا وَ الْبُهْتَانُ أَنْ تَقُولَ فِيهِ مَا لَيْسَ فِيهِ.
“Ogovaranje je govoriti o bratu ono što mu je Bog prekrio, ali nije ogovaranje govoriti o svojstvima koja kod njega očita, kao što su plahovitost i brzopletost. A potvora je kazati o njemu ono što nije.”[2]
(nastavak…)
[1] Usule Kafi, sv. 2, predaja 6, str. 358.
[2] Isto, predaja 7, str. 358.
