Neki ajeti i predaje koje se u ovom kontekstu mogu prostudirati
Ajeti:
فأمّا الذين شَقوا فَفي النار لَهُم فيها زَفيرٌ وَ شَهيق خالدينَ فيها مادامتِ السمواتُ و الأرضُ إلا ما شاء ربُّك وَ إنَّ ربَّك فعالُ لما يُريدُ و أمّا الذين سُعِدوا فَفي الجَنَّةِ خالِدينَ فيها ما دامَتِ السمواتُ وَ الأرضُ إلا ما شاءَ ربُّكَ عطاءً غيرَ مَجذوذ
“I nesrećni će u Džehennem, u njemu će teško uzdisati i izdisati; dok je nebesa i zemlje, i u njemu će ostati – osim ako drukčije Gospodar tvoj ne odredi. Gospodar tvoj zaista radi ono što želi. A srećni će u Džennet; dok je nebesa i Zemlje, u njemu će vjećno boraviti – osim ako drukčije Gospodar tvoj ne odredi, biće to dar koji će neprekidno trajati.”[1]
Predaje:
Jedan iskaz dove na dan Arefata glasi: “Bože moj, neka je čisto zadovoljstvo Tvoje da u Tebi ima uzročnika, pa kako da ima uzročnika od mene!”[2]
Od Hišama ibn Hakema da je čovjek pitao Ebu Abdullaha, mir s njime, o Allahu Uzvišenom, ima li On zadovoljstvo i srdžbu – reče: “Da, ali nije to ono što je kod stvorenja.”[3] To je stoga što su srdžba i zadovoljstvo nastale pojave koje zadese (čovjeka) te ga prenose iz stanja u stanje, zaposlenog, složenog, i pojave na njega imaju utjecaja, a naš Tvorac, pojave na Njega nemaju utjecaja, Jedan jedinstvene Bîti i jedinstven u značenjima. Stoga je Njegovo zadovoljstvo (zapravo) Njegova nagrada, a Njegova srdžba Njegova kazna, bez ikakvih vanjskih utjecaja koji bi na Njega utjecali pa Ga raspirili te prenijeli iz jednog stanja u drugo stanje. To su svojstva stvorenja, nemoćnih, potrebnih, a On, Uzvišen neka je, Moćan je i Veličanstven, nema potrebe za bilo čime od onoga što je stvorio, a sve što je stvorio samo Njega treba. Uistinu stvorio je stvorenja ne iz potrebe, niti iz nekog razloga, stvorio ih je bez prethodnih uzora i bez prethodnih početaka.”[4]
Suština tematike
Kažem: Rečenica: “a moja ljubav nema uzročnika”, upućuje na to da Božija svojstva ljepote, uzvišenost i savršenosti, sva su postojana (prisutna sama po sebi) a nisu promjenjiva, niti stečena, tako da iz njih proizlazi brojčanost, niti nagon u bitku kao što promatramo kod stvorenja, jer Uzvišeni je jedinstven u bitku i pojmu. Stoga Božije riječi: “Moja ljubav je obaveza”,ne želi se njima reći kako međusobna ljubav i suosjećanje neminovno uzrokuju Božiju ljubav u onom smislu kakvu je prepoznajemo kod stvorenja koja biva uzrokovana vanjskim utjecajima i nagonima, nego u smislu da je Božija plemenitost i dobrota daleko od toga da ljude čiji su postupci poput navedenih, ne uzme u Svoje okrilje, ne u smislu da je On, neka je Uzvišen, primoran na tako nešto spram njih i njima sličnih. Sve dakle biva Božijom dobrotom i plemenitošću, a Njemu pripada svaka zasluga.
Vjerovatno ovim kratkim obrazlaganjem postaje jasno i samo značenje dva navedena ajeta, arefatske dove i Hišamove predaje.