Tvrde dvojica profesora filologije sa Univerziteta El-Ezher – dr. Ṣalāḥud-dīn Muḥammed Qinnāwijj i dr. Aḥmed Ṭāhā Ḥassānejn Sulṭān – u svom kitābu da je fonetsko razmišljanje kod Arapa počelo nakon pojave islāma, i nakon zapisivanja Kurʼāna za vrijeme ʻUs̱māna (trećeg ẖalīfe), u periodu između 25. ili 30. godine po hidžri, a kūfijjskim ili ḥīrijjskim ẖaṭṭom (fontom pisma), a na ḥarfovima ovoga ẖaṭṭa nije bilo tačaka koje čine različitim ḥarfove koji su sličnoga oblika, kao što, takođe, arapsko pismo toga perioda nije poznavalo znakove i ʻalāmāte za vokale. Tako je Kurʼān ostao jedan period bez tačaka na hafovima i bez znakova za ḥarekete, sve dok se nije pojavio akcenat i greške na jezicima stranaca, bilo da se tu radilo o ḥareketima (vokalima) ili o izgovaranju ḥarfova (konsonanata).[1] Ali ja mislim i tvrdim da je fonetska misao kod Arapa počela mnogo ranije, a kao delīl za moju tvrdnju je ono šta se nalazi u kitābima drevnih ʻālima poput Es-Sujūṭijja, i mustešriqūna (orijentalista) koji su se bavili istraživanjem starih natpisa – nuqūša, i čije je rezultate baḥs̱ova (istraživanja) spomenula arapska ʻulemāʼ u svojim kitābima.

Što se tiče onoga šta je spomenuo Es-Sujūṭijj o fonetskom razmišljanju i misli je uzeto iz njegovog kitāba „El-Itqānu fī ʻulūmil-Qurʼāni” (Savršenstvo u naukama Kurʼana), gdje je rekao: „Ibn Eštē je preneo u kitābu „El-Meṣāḥif” (Muṣḥāfi) sa svojim senedom od Kaʻba El-Aḥbāra, pa je rekao: „Prvi ko je postavio kitābe (i pisma) i arapska i surjānijjska i sve druge vrste pisama je bio Ādem, ʻalejhis-selām, tri stotine godina pre svoje smrti. Zapisao ih je na glini, pa je je ispekao, a kada je potop zahvatio Zemlju svaki narod je pronašao po jedno pismo kojim su zatim pisali. Pa je Ismāʻīl bin Ibrāhīm, ʻalejhimas-selām, udario na pismo Arapa.”

Zatim je zabilježio preko ʻAkremē, preneseno od Ibn ʻAbbāsa, gde je rekao: „Prvi ko je postavio arapski kitābet (način pisanja) je bio Ismāʻīl, ʻalejhis-selām. Postavio je kitāb prema svome izgovoru i svojoj logici, te ga je učinio jednim kitābom – tj. poput spajanja ili vezivanja / sve dok nije između njih rastavio njegov sin, to znači da je on spajao sve riječi, tako da između ḥarfova ne postoji razmak, ovako:

ىسملللهللرحمىللرحىم

Zatim su ih razdvojili od njegovih sinova: Hemejseʻ[2] i Qajẕer[3].”

Zatim je zabilježio preko Seʻīda bin Džubejra, preneseno od Ibn ʻAbbāsa, gde je rekao: „Prvo pismo (ili kitāb) koje je Allāh, dželle šeʼnuhu, spustio sa neba je Ebū Džād.”

Ibn Fāris je rekao: „Ono šta mi kažemo je: „H̱aṭṭ (pismo) je objavljen i postavljen od Allāha, zbog Njegovih, teʻālā, reči: „podučio je qalemu, podučio je insāna onome šta nije znao.”[4], i On, teʻālā, je, takođe, rekao: „Nūn. Tako Mi qalema i onoga šta pišu!”[5], i ovi ḥarfovi su, zaista, uključeni u „imena” kojima je Allāh podučio Ādema.”[6]

A što se tiče onoga šta je arapska ʻulemāʼ spomenula u svojim kitābima od istraživačkih rezultata orijentalista je ono šta je spomenuto u kitābu dr. Ramaḍāna ʻAbdut-Tewwāba pod naslovom „Fuṣūlun fī fiqhil-ʻarebijjeti” (Oblasti u filologiji arapskog jezika), koji sadrži glavu u prvom dijelu knjige pod nazivom „En-Nuqūšul-ʻarebijjetuš-šemālijjetu” (Severni arapski natpisi) koja se bavila sledećim temama: „Es-Semūdijjskim i el-liḥjānijjskim i eṣ-ṣafewijjskim natpisima”, „Naporima orijentaliste Enno Littmanna[7] u prikupljanju ovih natpisa i njihovom studiranju”, „Karakteristikama i specifičnostima ovih natpisa”, „Njihovoj povezanosti sa ẖaṭṭom El-Musned (starim jemenskim južno-arapskim pismom)”, „Jednim od eṣ-ṣafewijjskih natpisa i njegovim čitanjem”, „Mišljenjem dr. ʻAbdur-Raḥmāna El-Enṣārijja o es̱-semūdijjskim natpisima”, „Natpisom Zebed i njegovim čitanje”[8], i drugim temama pored ovih spomenutih koje su vezane za fonetsku misao kod Arapa.


[1]Pogledaj: دِرَاسَاتٌ فِي عِلْمِ الْأَصْوَاتِ اللُّغَوِيَّةِ، صَلَاحُ‌الدّينِ مُحَمَّدٌ قِنَّاوِيٌّ وَ أَحْمَدُ طٰهٰ حَسَّانَيْنِ سُلْطَانٌ، ص 29.

[2] Ibn Nebt bin Qajdār, jedan od sinova Ismāʻīla, ʻalejhis-selām, koji je pozivao u vjeru Ismāʻīla, i bio je u Mekki kada su je napali Benū Isrāʼīl – Israelićani, a porazio ih je El-Ḥāris̱ bin Muḍāḍ, i uzeo je od njih kitābe koji su bili upoređeni sa Zebūrom, pa je Hemejseʻ sačuvao te kitābe, te su oni ostali kod njega pa su ih njegovi sinovi nasleđivali i prenosili s koljena na koljeno do zemāna ʻĪsāa, ʻalejhis-selāma.

[3] Sin Ismāʻīla bin Ibrāhīma, ʻalejhimās-selām, oca Arapa. Takođe, se naziva još i kao: Qāẕer, i kao: Benbūtē.

[4]Qurʼāni-Kerīm, Sūra El-ʻAleq, ājet 4. i 5..

[5] Qurʼāni-Kerīm, Sūra El-Qalem, ājet 1..

[6]اَلْإِتْقَانُ فِي عُلُومِ الْقُرْآنِ، اَلْحَافِظُ جَلَال‌ُالدِّينِ عَبْدُالرَّحْمٰنِ السُّيُوطِيُّ، تح: مَرْكَزُ الدِّرَاسَاتِ الْقُرْآنِيَّةِ, ج 6, ص 2196-2198, مُجَمَّعُ الْمَلِكِ فَهْدٍ لِطِبَاعَةِ الْمُصْحَفِ الشَّرِيفِ، اَلْمَمْلَكَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّعُودِيَّةُ د ت.

[7] Ovo ime je trebalo u arapskom jeziku napisati ovako: أَنُو, umesto: إِنُّو, jer se ono na nemačkom piše: Enno Littmann, a ovo takođe potvrđuje da Arapi uopšte a Egipćani posebno ne znaju i nemaju osećaja za tačnost i preciznost u pisanju, na žalost, jer oni ne brinu o tačnosti u arapskom jeziku, osim u jednom kitābu, a to je Kurʼāna. Molim Allāha da popravi ḥāl Arapa i svih muslimāna.

[8]Pogledaj: فُصُولٌ فِي فِقْهِ الْعَرَبِيَّةِ، د. رَمَضَانُ عَبْدُالتَّوَّابِ، ص 50-63، ط 3، مَكْتَبَةُ الْخَانْجِيِّ، اَلْقَاهِرَةُ – جُمْهُورِيَّةُ مِصْر الْعَرَبِيَّة 1415 ﻫ / 1994 م.