Jedna od polaznih tačaka i pokazatelj vjerovanja i uzvišenih ćudorednih osobina je pouzdanje u Boga (tevekul) i oslanjanje na Skrbnika Uzvišenog. U Kur'anu Časnom i predajama Čistih Imama, mir neka je s njima, u vezi s ovim sadržajem dolaze nam izuzetno vrijedne upute pa ćemo se u ovoj knjizi osvrnuti na neke od njih.
Pouzdavanje u Boga u Kur'anu
Kur'an Časni na brojnim mjestima označava pouzdavanje u Boga odlikom vjernika i kaže:
وَ عَلَى اللهِ فَتَوَكَّلُواْ إِن كُنتُم مُّؤْمِنِينَ
“I na Boga se, ako ste vjernici, vi oslonite!” (El-Maide, 23)
وَ عَلَى اللهِ فَلْيَتَوَكَّلِ الْمُؤْمِنُونَ
“I na Boga nek’ se vjernici oslanjaju.” (Ali ‘Imran, 122)
إِنَّمَا الْمُؤْمِنُونَ الَّذِينَ إِذَا ذُكِرَ اللهُ وَجِلَتْ قُلُوبُهُمْ وَ إِذَا تُلِيَتْ عَلَيْهِمْ آيَاتُهُ زَادَتْهُمْ إِيمَانًا وَ عَلَى رَبِّهِمْ يَتَوَكَّلُونَ
“Vjernici su oni u kojih srca strepe kada se Bog spomene! A kad im se uče ajeti Njegovi, vjerovanje im se poveća; takvi se oslanjaju na svoga Gospodara.” (El-Enfal, 2)
Sada, kada ste postali svjesni važnosti oslanjanja na Boga sa kur'anskog stanovišta, obratite pažnju na značenje tog oslanjanja.
Šta znači pouzdavanje u Boga?
سَأَلَ النَّبِيُّ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ عَنْ جَبْرَئِيلَ: مَا التَّوَكُّلُ عَلَى اللَّهِ عَزَّ وَ جَلَّ؟ فَقَالَ: الْعِلْمُ بِأَنَّ الْمَخْلُوقَ لَا يَضُرُّ وَ لَا يَنْفَعُ وَ لَا يُعْطِي وَ لَا يَمْنَعُ وَ اسْتِعْمَالُ الْيَأْسِ مِنَ الْخَلْقِ فَإِذَا كَانَ الْعَبْدُ كَذَلِكَ لَمْ يَعْمَلْ لِأَحَدٍ سِوَى اللهِ وَ لَمْ يَرْجُ وَ لَمْ يَخَفْ سِوَى اللهِ وَ لَمْ يَطْمَعْ فِي أَحَدٍ سِوَى اللهِ فَهَذَا هُوَ التَّوَكُّلُ
“Pitao je Poslanik, s.a.v.a., Džibrila: ‘Šta je to pouzdavanje u Boga Uzvišenog?’ Odgovorio je: ‘Znanje o tome da stvorenja, niti štete niti koriste, niti daruju, niti uskraćuju i prekidanje nade u njih. Pa kada rob Božiji takav bude, on neće činiti ni radi koga drugog, osim Boga radi, neće ni u koga, osim u Boga, nade polagati niti će se ikog, osim Boga, bojati niti će i za kim, osim za Bogom žudjeti. E to je pouzdavanje u Boga (tevekul).’”[1]
Čovjek po imenu Hasan ibn Džahm kaže: “Došao sam kod Imama Ride, mir neka je s njim, i rekao sam: ‘Žrtvovao bih se za tebe, šta su to granice pouzdavanja?’” Odgovorio je:
فَقَالَ لِي أَنْ لَا تَخَافَ مَعَ اللهِ أَحَداً….
“To je da se ne plašiš nikoga, osim Boga!”[2]
U drugoj predaji Ali ibn Suvejd prenosi da je pitao Imama Kazima, mir neka je s njim, tumačenje ajeta:
وَ مَن يَتَوَكَّلْ عَلَى اللهِ فَهُوَ حَسْبُهُ“…Onome ko se u Boga pouzda, On mu je dovoljan…” (Et-Talak, 3)
On je odgovorio:
التَّوَكُّلُ عَلَى اللهِ دَرَجَاتٌ مِنْهَا أَنْ تَتَوَكَّلَ عَلَى اللهِ فِي أُمُورِكَ كُلِّهَا فَمَا فَعَلَ بِكَ كُنْتَ عَنْهُ رَاضِيًا تَعْلَمُ أَنَّهُ لَا يَأْلُوكَ خَيْرًا وَ فَضْلًا وَ تَعْلَمُ أَنَّ الْحُكْمَ فِي ذَلِكَ لَهُ فَتَوَكَّلْ عَلَى اللهِ بِتَفْوِيضِ ذَلِكَ إِلَيْهِ وَثِقْ بِهِ فِيهَا وَ فِي غَيْرِهَا
“Pouzdavanje u Boga ima nekoliko razina. Jedna od njih je da se u svim svojim poslovima pouzdaš u Boga, pa da budeš zadovoljan onim što On s tobom učini, znajući da ti On samo dobro daje i da je odluka o tome Njegova. Pa osloni se na Boga prepuštajući Mu to i pouzdaj se u Njega u tome i u svemu drugom!”[3]
Ukratko, čovjek treba smatrati da su sve stvari od Boga, sebe vidjeti zavisnim od Njegove neprolazne moći i sa ovom vezom, poput jedne kapi što se s morem spaja, baciti se u valove strašne i ničega se ne plašiti, jer:
Kap pošto se s morem spojila,
ne zovi je više kapljom, more je.
Rahmetli Naraki o ovome kazuje stihovima:
I život je od Njega i smrt je od Njega,
Siromaštvo je od Njega, i blagostanje je od Njega.
Bol je od Njega i lijek je od Njega,
A lijek za bolnu dušu također je od Njega.
Dostojanstvo je od Njega, poniženje i sramota su od Njega,
Zdravlje je od Njega, patnja i bolest su od Njega.
Tuga je od Njega, žalost je od Njega, radost je od Njega,
I rušenje je od Njega i građenje je od Njega.
Nevolja je od Njega, patnja je od Njega, spokoj je od Njega,
Siromaštvo je od Njega, blago je od Njega i poniženje je od Njega.
Ni trunčica se ne miče bez odredbe Njegove,
Sve je dužno blagosti i prisili Njegovoj. [4]
Jedna rasprava o definiciji pouzdavanja od profesora veleučenjaka Tabatabaija
Profesor Tabatabai, Bog mu se smilovao, kaže: “Stvar je u tome da uticaj volje i postizanje cilja u materijalnom svijetu imaju potrebu za nizom prirodnih uzroka i činilaca te za jednim lancem duhovnih i duševnih činilaca. Kada čovjek uđe u polje djelovanja i pripremi sve potrebne prirodne činioce, jedino što stvara razdaljinu između njega i njegovog cilja je upravo određen broj duhovnih činilaca, kao što su slabost volje i odlučnosti, strah, žalost i tuga, žurba i nepostojanje uravnoteženosti, nerazboritost i neiskustvo, pesimizam spram djelotvornosti uzroka i slično.
U tom slučaju, bude li se čovjek oslonio na Boga Uzvišenog, njegova volja će ojačati i odlučnost će se učvrstiti, a prepreke i duhovne smetnje spram njih će biti uklonjene. Jer, čovjek na razini pouzdavanja povezuje se sa Uzrokom uzroka – Onim Koji vlada svim uzrocima – i uz takvu povezanost nema više mjesta za zabrinutost i uznemirenost, već se odlučno ulazi u borbu sa preprekama da bi se stiglo do cilja.
Pored toga, druga stvar koja postoji u vezi sa pouzdavanjem je njegova nevidljiva i onostrana sastavnica. Znači, Bog Uzvišeni pomaže onoga koji se u Njega pouzdava nevidljivim pomoćima من حيث لا يحتسب (odakle se i ne nada) i ove pomoći su iznad područja uobičajenih i prirodnih uzroka i u ravni su sa nadmaterijalnim uzrocima. I egzoterijski vid plemenitog ajeta:
وَ مَن يَتَوَكَّلْ عَلَى اللهِ فَهُوَ حَسْبُهُ
“…Onome ko se u Boga pouzda – On mu je dovoljan…” (Et-Talak, 3)
navještava ovakvu pomoć.”[5]
Ono što se nalazi u predajama Čistih, mir neka je s njima, o pouzdavanju također potvrđuje profesorov govor.
Tako Zapovjednik pravovjernih, hazreti Ali, mir neka je s njim, kaže:
مَنْ تَوَكَّلَ عَلَى اللهِ ذَلَّتْ لَهُ الصِّعابُ وَ تَسَهَّلَتْ عَلَيهِ الْأسْبابُ وَ تَبَوَّءَ الْخَفْضَ وَ الْكَرامَةَ
“Onom ko se na Boga osloni teškoće će lahke biti, i sredstva za život lahko će ostvarivati, i udobnost i čast će zadobiti.”[6]
A na drugom mjestu kaže:
مَنْ تَوَكَّلَ عَلَى اللهِ سُبْحانَهُ أضائَتْ لَهُ الشُّبَهاتُ وَ كُفِيَ الْمَؤُناتُ وَ أمِنَ التَّبِعاتِ
“Onom ko se na Boga Uzvišenog osloni, nejasnoće će jasne postati, opskrba će dovoljna biti i od kazne će siguran biti.”[7]
Ove predaje ukazuju na duhovne činioce koji se navode u profesorovim stavovima i jasno upućuju na zaključak da onaj ko se u Boga uzda ovladava i ovom vrstom činilaca i teškoća. Stoga zla slutnja, kao jedno od unutrašnjih stanja svijesti i nepovoljnih činilaca, koji ima veoma štetan uticaj na psihu mnogih ljudi i postaje preprekom za djelovanje, nema uticaja na duše onih koji se u Boga uzdaju.
Božiji Poslanik, s.a.v.a., rekao je:
ألطِّيَرَةُ شِرْكٌ وَ ما مِنّا إلّا وَلكِنَّ اللهُ يُذْهِبُهُ بِالتَّوَكُّلِ
“Zla slutnja je vrsta širka i nema među nama nikog da ga ne spopada, ali Bog je otklanja pomoću tevekula (pouzdavanja u Boga).”[8]
Osnovna poenta
S obzirom na okolnost da je Ovaj svijet svijet uzroka, odnosno sredstava, čovjek da bi nastavio živjeti na njemu nema drugog izbora, osim da – koristeći sredstva i saobraćajući s ljudima – izvršava svoje obaveze. Ipak, temeljna i važna stvar je da čovjek – i pored nastojanja da nađe sredstva i uzroke – nikad ne treba zaboraviti na Uzrok svih uzroka, već treba sredstva i uzroke smatrati zrakom Biti Njegove Jedinosti i Volje, a ne da stvorenje smatra moćnim, a Stvoritelja primoranim i potčinjenim, jer:
….وَ مَن يَتَوَكَّلْ عَلَى اللهِ فَهُوَ حَسْبُهُ إِنَّ اللهَ بَالِغُ أَمْرِهِ قَدْ جَعَلَ اللهُ لِكُلِّ شَىْءٍ قَدْرًا
“I ko se na Boga osloni, On mu je dovoljan! Bog je uistinu izvršitelj odredbe Svoje! On je svakoj stvari mjeru odredio!” (Et-Talak, 3)
Zato Kur'an Časni na mnogim mjestima skreće ljudima pažnju na ovo pitanje i kaže da se ne treba oslanjati na drugog, već da se u nevoljama i teškoćama treba obratiti Bogu i sve svoje poslove prepustiti Njemu, s povjerenjem u Njega izvršavati svoje obaveze, jer svi su poslovi u Ruci Njegove Vlasti:
يَا أَيُّهَا النَّاسُ أَنتُمُ الْفُقَرَاءُ إِلَى اللهِ وَ اللهُ هُوَ الْغَنِىُّ الْحَمِيدُ
“O ljudi! Vi ste ovisni o Bogu, a Bog – On je zbilja neovisan i hvaljen!” (Fatir, 15)
قُلْ أَغَيْرَ اللهِ أَتَّخِذُ وَلِيًّا فَاطِرِ السَّمَاوَاتِ وَ الْأَرْضِ…..
Ti reci: “Zar da ja, pored Boga, Nebesa i Zemlje Oblikovatelja, drugoga uzmem za zaštitnika?! (El-En‘am, 14)
وَ إِن يَمْسَسْكَ اللهُ بِضُرٍّ فَلَا كَاشِفَ لَهُ إِلَّا هُوَ وَ إِنْ يَمْسَسْكَ بِخَيْرٍ فَهُوَ عَلَى كُلِّ شَىْءٍ قَدُيرٌ
“A ako te od Boga patnja pogodi, nema nikog drugog, osim Njega, ko će ti je otkloniti!” (El-En‘am, 17)
وَ إِن يَمْسَسْكَ اللهُ بِضُرٍّ فَلَا كَاشِفَ لَهُ إِلَّا هُوَ وَ إِنْ يُرِدْكَ بِخَيْرٍ فَلاَ رَآدَّ لِفَضْلِهِ يُصيبُ بِهِ مَن يَشَاءُ مِنْ عِبَادِهِ وَ هُوَ الْغَفُورُ الرَّحِيمُ
“A ako te Bog nesrećom kakvom pogodi, niko ti je, osim Njega, neće moći otkloniti! Ako ti Bog kakvo dobro podari, niko milost Njegovu ne može otkloniti! On je spušta na onog od Svojih robova koga hoće, On je Oprosnik Samilosni.” (Junus, 107)
[1] Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 68, str. 138, hadis 23.
[2] Isto, str. 134.
[3] Usuli Kafi, sv. 2, str. 65, hadis 5. Predaja istog sadržaja donesena je u Miškatu-l-anvar, str. 16. i u Biharu-l-anvar, bejrutsko izdanje, sv. 75, str. 336, hadis 18, s tom razlikom da rahmetli Medžlisi u nastavku predaje dodaje da je Imam Riza, mir neka je s njim, rekao:
وَ مِنْ ذَلِكَ الْإِيمَانُ بِغُيُوبِ اللهِ الَّتِي لَمْ يُحِطْ عِلْمُكَ بِهَا فَوَكَلْتَ عِلْمَهَا إِلَيْهِ وَ إِلَى أُمَنَائِهِ عَلَيْهَا وَ وَثِقْتَ بِهِ فِيهَا وَ فِي غَيْرِهَا
“Jedna od razina oslanjanja na Boga je da vjeruješ u nevidljivo Božije djelovanje, o kojem ti ne posjeduješ znanje, pa da prepustiš znanje o tome Njemu i Njegovim povjerenicima nad tim i da se u Njega pouzdaš u tome i u svemu drugom.”
Znači, ako se u životu suočiš sa događajima i dešavanjima koja nisi bio u stanju protumačiti materijalnim uzrocima i činiocima, znanje o tome prepusti Bogu i prijateljima Njegovim i s pouzdanjem u Njega oslobodi se šejtanskih došaptavanja, koja uzrokuju zabrinutost i uznemirenost. Ovaj dio predaje o nevidljivom i onostranom vidu pouzdavanja u Boga ukazuje da onaj koji se pouzdava nadilazi ograničenost materijalnih i vjeruje u nematerijalne činioce, koji utiču na čovjekovu sudbinu.
[4] Takdis, str. 337.
[5] Tefsiru-l-mizan, sv. 4, str. 67.
[6] Šarh-e Gurer, sv. 5, str. 425.
[7] Fehrest-e Gurar, str. 418, broj 8985.
[8] Sunenu Ibn Madždže, sv. 2, str. 1170.
