Pravednost u islamu

Još jedan od važnih znakova lijepog ponašanja i pohvalnog druženja je pravednost, jer mnogi ljudi lijepo govore o tome, ali kada dođe red na djelovanje vrlo je malo onih koji se zaista pridržavaju pravednosti.

Zapovjednik pravovjernih Ali, mir neka je s njim, rekao je:

 ….فَالْحَقُّ أَوْسَعُ الْأَشْيَاءِ فِي التَّوَاصُفِ وَ أَضْيَقُهَا فِي التَّنَاصُفِ….

“Pravednost je šira od svega drugog kada se o njoj govori, a uža od svega drugog kada se dijeli.”[1]

Ovdje se hoće reći da mnogi ljudi dobro određuju i opisuju pravednost, ali kada treba da djeluju, nađu se u ćorsokaku i neće lahko pristati dati pravo onome kome ono pripada.

 

Šta znači pravednost?

Iako je pojam pravednosti svima jasan, razmatranje ovog pitanja je od koristi, jer je riječ pravednost (insaf) nastala iz riječi nasf (sa fethom) i nusf(sa damom), što znači “nešto podijeliti ili razdijeliti”, u društvenim odnosima znači podijeliti korist i štetu između sebe i drugih, a prilikom donošenja presude voditi računa o jednakim pravima strana u sporu. Ukratko, pravednost proizlazi iz duha praštanja i poštivanja prava drugih i pravedna je ona osoba koja vjeruje u jednaka prava drugih i koja dijeli životne koristi između sebe i drugih ljudi. Neki ljudi govore o pravednosti, ali je se sami ne pridržavaju. Tako u predajama u kojima se govori o pravednosti postoji izraz إنصاف النّاس من نفسك, znači, ondje gdje presuđuješ između sebe i drugih – smatraj druge vlasnicima prava i poštuj pravo koje imaju kod tebe.

 

Kur'an i pravednost

Neki ljudi kada govore ili svjedoče, ukoliko vide da je ugrožena vlastita ili korist njihovih rođaka i bližnjih, nisu spremni izreći istinu. Zato Kur'an Časni kaže:

 ….وَ إِذَا قُلْتُمْ فَاعْدِلُواْ وَ لَوْ كَانَ ذَا قُرْبَى وَ بِعَهْدِ اللهِ أَوْفُواْ ذَلِكُمْ وَصَّاكُم بِهِ لَعَلَّكُمْ تَذَكَّرُونَ

I kad govorite – pravedno govorite, makar se radilo i o rodbini! I zavjet prema Bogu ispunjavajte! To vam je ono što vam Bog savjetuje, da biste se opomenuli. (El-En‘am, 152)

 U drugom ajetu se kaže:

يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُواْ كُونُواْ قَوَّامِينَ بِالْقِسْطِ شُهَدَاءَ لِلَّهِ وَ لَوْ عَلَى أَنفُسِكُمْ أَوِ الْوَالِدَيْنِ وَ الْأَقْرَبِينَ إِن يَكُنْ غَنِيًّا أَوْ فَقَيرًا فَاللهُ أَوْلَى بِهِمَا فَلاَ تَتَّبِعُواْ الْهَوَى أَن تَعْدِلُواْ وَ إِن تَلْوُواْ أَوْ تُعْرِضُواْ فَإِنَّ اللهَ كَانَ بِمَا تَعْمَلُونَ خَبِيرًا

O vjernici! Vi uvijek pravedni budite i radi Boga pravedno svjedočite, makar i protiv sebe samih, ili roditelja vaših, ili bližnjih vaših, bili oni bogati ili bili siromašni – pa, Bog je preči da se o njima brine! I strast ne slijedite, pa da tako nepravedni budete! A ako krivdi nagnete, ili svjedočenje izbjegavate, pa Bog zaista zna sve šta vi činite. (En-Nisa, 135)

 

Pravednost u predajama

U predajama se također veoma preporučuje pridržavanje pravednosti i navest ćemo neke od njih.

 

Pravednost kao moralna vrlina

Došao je neki čovjek kod Božijeg Poslanika, s.a.v.a., i rekao:

خَبِّرْني عَنْ مَكارِمِ الْأخْلاقِ؟ قالَ الْعَفْوُ عَمَّنْ ظَلَمَكَ وَ صِلَةُ مَنْ قَطَعَكَ وَ إعْطاءُ مَنْ حَرَمَكَ وَ قَوْلُ الْحَقِّ وَ لَوْ عَلى نَفْسِكَ

“Obavijesti me o moralnim vrlinama.” Plemeniti Poslanik, s.a.v.a., rekao je:

1. opraštanje onome ko ti čini nasilje;

2. uspostavljanje veze s onim ko je s tobom prekinuo veze;

3. davanje onome ko je tebi uskratio;

4. govorenje istine, čak i protiv sebe.

 

Pravednost je znak vjerovanja

Plemeniti Poslanik, s.a.v.a., rekao je da je pravednost jedan od znakova istinskog vjernika:

مَنْ وَاسَى الْفَقِيرَ وَ أَنْصَفَ النَّاسَ مِنْ نَفْسِهِ فَذَاكَ الْمُؤْمِنُ حَقًّا

“Onaj ko potpomaže siromaha i s drugim ljudima postupa pravedno, taj je istinski vjernik.”[2]

 

Pravednost kao sredstvo sticanja časti

Zapovjednik pravovjernih Ali, mir neka je s njim, rekao je:

…مَنْ يُنْصِفِ النَّاسَ مِنْ نَفْسِهِ لَمْ يَزِدْهُ اللهُ إِلَّا عِزّةً

“Ko god se s ljudima pravedno ophodi, Bog će mu čast uvećati.”[3]

 

Pravednost kao jedno od najboljih djela

Imam Sadik, mir neka je s njim, rekao je:

سَيِّدُ الْأَعْمَالِ ثَلَاثَةٌ: إِنْصَافُ النَّاسِ مِنْ نَفْسِكَ حَتَّى لَا تَرْضَى بِشَيْ‏ءٍ إِلَّا رَضِيتَ لَهُمْ مِثْلَهُ وَ مُوَاسَاتُكَ الْأَخَ فِي الْمَالِ وَ ذِكْرُ اللهِ عَلَى كُلِّ حَالٍ لَيْسَ سُبْحَانَ اللهِ وَ الْحَمْدُ لِلَّهِ وَ لَا إِلَهَ إِلَّا اللهُ وَ اللهُ أَكْبَرُ فَقَطُّ وَ لَكِنْ إِذَا وَرَدَ عَلَيْكَ شَيْ‏ءٌ أَمَرَ اللهُ عَزَّ وَ جَلَّ بِهِ أَخَذْتَ بِهِ أَوْ إِذَا وَرَدَ عَلَيْكَ شَيْ‏ءٌ نَهَى اللهُ عَزَّ وَ جَلَّ عَنْهُ تَرَكْتَهُ

“Najbolja su ova tri djela:

1. Pravedno postupanje prema ljudima tako da što god želiš sebi da želiš i njima.

2. Pomaganje brata imetkom.

3. Sjećanje na Boga u svim stanjima, ali ne samo govoriti Subhanallah wel-hamdu lillah we la ilahe illallah, već u svakoj prilici prihvatiti se onoga što je Bog naredio i kloniti se onog što je Bog zabranio.”[4]

 

Pravednost je sredstvo približavanja Bogu

Imam Sadik, mir neka je s njim, rekao je:

ثَلَاثَةٌ هُمْ أَقْرَبُ الْخَلْقِ إِلَى اللهِ عَزَّ وَ جَلَّ يَوْمَ الْقِيَامَةِ حَتَّى يَفْرَغَ مِنَ الْحِسَابِ رَجُلٌ لَمْ يَدَعْهُ قُدْرَةٌ فِي حَالِ غَضَبِهِ إِلَى أَنْ يَحِيفَ عَلَى مَنْ تَحْتَ يَدَيْهِ وَ رَجُلٌ مَشَى بَيْنَ اثْنَيْنِ فَلَمْ يَمِلْ مَعَ أَحَدِهِمَا عَلَى الْآخَرِ بِشَعِيرَةٍ وَ رَجُلٌ قَالَ الْحَقَّ فِيمَا عَلَيْهِ وَ لَهُ

“Trojica će biti najbliži Bogu Uzvišenom na Sudnjem danu sve dok On ne završi sa obračunom:

1. Čovjek kojeg moć njegova ne bude navela da u srdžbi nad onima koji su u vlasti njegovoj nasilje počini.

2. Čovjek koji bude presuđivao između dvije osobe, a ne bude naklonjen ni jednoj od njih ni koliko je zrno ječma.

3. Čovjek koji bude govorio istinu bila ona na njegovu štetu ili u korist njegovu.”[5]

 

Najmanje pravo

Mu‘alla ibn Hunejs kaže: “Pitao sam Imama Sadika, mir neka je s njim: ‘Kakvo pravo ima musliman kod drugog muslimana?’ Odgovorio je: ‘On ima sedam prava koja su obavezna i svako od tih prava je i njegova obaveza. Ukoliko išta od njih zapostavi, izaći će iz zaštite Božije i pokornosti Njemu i ništa kod Boga neće imati.’ Upitao sam: ‘Žrtvovao bih se za te, koja su to prava?’ Odgovorio je: ‘O Mu‘alla. Zabrinut sam za tebe! Plašim se da ćeš zapostaviti i da ih nećeš zapamtiti, i da ćeš saznati, a da nećeš izvršavati.’ Rekao sam mu: ‘Od Boga je sva snaga!’ Rekao je: ‘Najlakše od ovih prava je da mu želiš ono što želiš i sebi, i da mu ne želiš ono što ne želiš ni sebi.’”[6]

 

Naredba Zapovjednika pravovjernih Alija, mir neka je s njim, Maliku Aštaru

…أَنْصِفِ اللهَ وَ أَنْصِفِ النَّاسَ مِنْ نَفْسِكَ وَ مِنْ خَاصَّةِ أَهْلِكَ وَ مَنْ لَكَ فِيهِ هَوًى مِنْ رَعِيَّتِكَ فَإِنَّكَ إِلَّا تَفْعَلْ تَظْلِمْ وَ مَنْ ظَلَمَ عِبَادَ اللهِ كَانَ اللهُ خَصْمَهُ دُونَ عِبَادِهِ وَ مَنْ خَاصَمَهُ اللهُ أَدْحَضَ حُجَّتَهُ وَ كَانَ لِلَّهِ حَرْباً حَتَّى يَنْزِعَ أَوْ يَتُوبَ…

“…Budi pravedan prema Bogu i prema ljudima kao prema sebi, porodici svojoj i onima od podanika tvojih kojima si sklon, jer ako ne postupiš tako, počinit ćeš nasilje, a Bog je, pored robova Njegovih, protivnik onome ko čini nasilje robovima Božijim. A onome kome se Bog suprotstavi izgovor će obesnažen biti i on će biti u ratu s Bogom, sve dok se ne klone ili se ne pokaje…”[7]

 

Najteže obaveze

Zbog toga što je pridržavati se pravednosti teško breme i čovjek treba da mu pridaje važnost, obratite pažnju na još dvije predaje od Čistih Imama, mir neka je s njima, koje govore o ovom sadržaju.

Prenosi se u jednoj predaji da je rekao Imam Sadik, mir neka je s njim:

 أَلَا أُخْبِرُكُمْ بِأَشَدِّ مَا فَرَضَ اللهُ عَلَى خَلْقِهِ، فَذَكَرَ ثَلَاثَةَ أَشْيَاءَ أَوَّلُهَا: إِنْصَافُ النَّاسِ مِنْ نَفْسِكَ

“Hajde da vas obavijestim o najtežim dužnostima koje je Bog ljudima propisao.” I tada je naveo tri stvari, od kojih je prva pravednost prema ljudima.[8]

Jedan od drugova Imama Sadika, mir neka je s njim, poslao mu je pismo po čovjeku po imenu Abdu-l-A‘la, koji je putovao u Medinu. U pismu je postavio nekoliko pitanja o nekim svojim potrebama i zatražio je od Abdu-l-A‘le da usmeno upita Imama o pravima jednog muslimana spram drugih muslimana.

Abdu-l-A‘la prenosi: “Došao sam kod Imama Sadika, mir neka je s njim, predao mu pismo i pitao ga o pravima braće po vjeri. Ali, suprotno onome što sam očekivao, Imam Sadik, mir neka je s njim, odgovorio je na sva pitanja, osim onog o pravima brata muslimana prema svome bratu muslimanu. Kada sam htio napustiti Medinu, došao sam kod Imama Sadika, mir neka je s njim, da se pozdravim i rekao: ‘Niste mi odgovorili na moje pitanje.’ Odgovorio je: ‘Plašim se da vam kažem istinu pa da vi po njoj nećete raditi te da ćete tako izaći iz vjere Božije.’ Potom je rekao: ‘Među najtežim obavezama božanskim u vezi s robovima Božijim tri su sljedeće:

–          Prva je pridržavati se pravde i pravednosti između sebe i drugih, tako da se musliman ponaša prema bratu muslimanu onako kako želi da se ovaj ponaša prema njemu.

–          Druga je da ne uskrati svoj imetak braći muslimanima i da im pomaže.

Treća je sjećati se Boga u svakom stanju. A sjećati se Boga ne znači da se stalno govori Subhanallah wel-hamdu lillah, nego znači da se – kada se suočiš sa zabranjenim djelom – sjetiš Boga i ne učiniš to djelo.’”[9]