Prekoravanje samog sebe

Nakon što je čovjek okončao obračunavanje i provjeravanje svakodnevnih djela, te pošto je pred sudom svoje savjesti tužio samoga sebe i dokazao vlastitu krivnju, dolazi red na prekoravanje, odnosno na prekoravanje samoga sebe.

U ovom stadiju čovjek treba sam sebe prekoravati, samom se sebi obraćati i sam sebe koriti, kako bi se na taj način pripremio za nadoknađivanje i ispravljanje nedostataka.

Uz ovo, treba obratiti pažnju da se prilikom obračunavanja sa samim sobom posveti svojim nedostacima, a ne da tražeći nedostatke kod drugih nastoji opravdati sebe. Neki ljudi traženjem nedostataka kod drugih nesvjesno oslobađaju sebe krivice i grijeh pripisuju drugima, skidajući sa svojih ramena breme odgovornosti. Blago li se onima koji su izašli iz stanja sebičnosti i samodopadljivosti, i za sebe u svojim nutrinama imaju savjetnike, a teško li se onima koji su ostali u tome stanju, koji ne prihvataju savjete i nikada u sebi ne vide nikakav nedostatak!

Zapovjednik pravovjernih, mir neka je s njim, kaže:

مَنْ حاسَبَ نَفْسَهُ وَقَفَ عَلی عُیُوبِهِ وَ أَحاطَ بِذُنُوبِهِ، وَ اسْتَقالَ الذُّنُوبَ وَ أصْلَحَ الْعُیُوبَ.

“Ko god se obračunava sa samim sobom, spoznat će svoje nedostatke i saznati grijehe svoje, te će za grijehe oprost tražiti, a nedostatke ispraviti.”[1]

Imam Ali, mir neka je s njim, također kaže:

مَنْ ذَمَّ نَفْسَهُ أصْلَحَها، مَنْ مَدَحَ نَفْسَهُ ذَبَحَها.

“Ko sebe bude korio, popravit će se.”[2] “Ko se bude hvalisao, uništit će se.”[3]

Isto tako se prenosi da je Imam Ali, mir neka je s njim, rekao:

…طُوبی لِمَنْ شَغَلَهُ عَیْبُهُ عَنْ عُیُوبِ النّاسِ…

“Blago se onome koga nedostaci njegovi odvraćaju od nedostataka drugih ljudi.”[4]

Drugim riječima, blago onome koji je toliko zaokupljen svojim nedostacima da ne pronalazi priliku da se posveti nedostacima drugih ljudi.

Treba znati da prekoravanje ima dva stadija: stadij samokritike i stadij pokajanja i nadoknađivanje propusta.

U prvom stadiju treba biti nadahnut “dušom koja sebe kori”[5] te samog sebe prekoriti i kuditi. Ovo je stadij ljutnje i kažnjavanja. Božiji dobri robovi su radi vlastitog kažnjavanja samima sebi nametali određena ograničenja i obaveze poput noćnog bdijenja, gladovanja i posta, šutljivosti i učenja dova i zikrova koji se prenose od Čistih, mir neka je s njima, služenja Božijim robovima, davanja hrane i udjeljivanja novca… a sve to kako bi obuzdali svoju nepokornu dušu. Zapovjednik pravovjernih, mir neka je s njim, kaže:

مَن لَمْ يَسُسْ نَفْسَهُ أَضَاعَهَا.

“Ko ne bude upravljao dušom svojom, uništit će je.”[6]

U životopisu ajatullaha Burudžerdija, Bog mu se smilovao i bio njime zadovoljan, piše da je ovaj velikan, kada god bi podviknuo na nekog od svojih studenata islamskih znanosti, osim što bi se tom studentu izvinio i od njega zatražio oprost, da bi se iskupio, zavjetovao bi se da posti naredni dan. Ovakva vrsta pokore i kažnjavanja je u potpunosti u skladu sa životopisom Čistih, mir neka je s njima, i propisima časnog islamskog Vjerozakona, te u sačuvanim zbornicima predaja možemo pronaći takve slučajeve pokore i samokažnjavanja. Međutim, ono što se prenosi o pojedinim sufijskim velikanima i gnosticima, da su prilikom ispaštanja i samokažnjavanja nanosili sebi bol vatrom, ili su se pak prisiljavali na teške i ponižavajuće radnje, ili su se povlačili u samoću, ili su se zavjetovali na potpunu šutnju dok god su živi… sve su pojave koje su, po svemu sudeći, izvan okvira propisa časnog islamskog Vjerozakona i životopisa Čistih, mir neka je s njima, i za takvo šta nema dokaza ni u Knjizi ni u sunnetu, a Bog jedino zna.

Što se tiče drugog stadija koji se odnosi na pokajanje, traženje oprosta i iskupljenje, o tome smo već opsežno raspravljali.[7]