Učinci pouzdavanja u predajama

U predajama od Čistih Imama, mir neka je s njima, prenosi se o dobrim učincima pouzdanja u Boga i mi ćemo spomenuti neke od njih:

1. Snaga i hrabrost

 Poslanik, s.a.v.a., je rekao:

مَنْ أَحَبَّ أَنْ يَكُونَ أَقْوَى النَّاسِ فَلْيَتَوَكَّلْ عَلَى اللهِ

“Ko želi da bude najjači među ljudima neka se osloni na Boga.”[1]

Imam Bakir, mir neka je s njim, rekao je:

مَنْ تَوَكَّلَ عَلَى اللهِ لَا يُغْلَبُ وَ مَنِ اعْتَصَمَ بِاللهِ لَا يُهْزَمُ

“Onaj ko se oslanja na Boga neće biti savladan i onaj ko se Boga drži neće biti poražen.”[2]

Zapovjednik pravovjernih Ali, mir neka je s njim, kaže:

أَصْلُ قُوَّةِ الْقَلْبِ التَّوَكُلُ عَلَى اللهِ

“Korijen snage srca je u pouzdavanju u Boga.”[3]

2. Pouzdavanje u Boga i visoko stremljenje

Imam Dževad, mir neka je s njim, rekao je:

ألثِّقَةُ بِاللهِ تَعَالَى ثَمَنٌ لِكُلِّ غَالٍ وَ سُلَّمٌ إِلَى كُلِّ عَالٍ

“Pouzdavanje u Boga Uzvišenog predstavlja vrijednost svih dragocjenosti i ljestve ka svim uzvišenostima.”[4]

3. Pouzdavanje u Boga i neophodnost rada i djelovanja

 رَأَى رَسُولُ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ قَوْمًا لَا يَزْرَعُونَ قَالَ مَا أَنْتُمْ؟ قَالُوا: نَحْنُ الْمُتَوَكِّلُونَ قَالَ: لَا بَلْ أَنْتُمُ الْمُتَّكِلوُنَ

Poslanik, s.a.v.a., je naišao na skupinu ljudi koji su stajali na nekoj njivi[5] i upitao ih: “Šta radite?” Odgovorili su: “Pouzdavamo se u Boga.” Rekao je: “Ne, nego vi ste oni koji jedu tuđu hranu!”[6]

Pouzdavanje, davanje i praštanje

U jednoj predaji se prenosi:

….أَنَّهُ مَرَّ يَوْماً عَلَى قَوْمٍ فَرَآهُمْ أَصِحَّاءَ جَالِسِينَ فِي زَاوِيَةِ الْمَسْجِدِ فَقَالَ ع مَنْ أَنْتُمْ قَالُوا نَحْنُ الْمُتَوَكِّلُونَ قَالَ: ع لَا بَلْ أَنْتُمُ الْمُتَأَکِّلََةُ فَإِنْ كُنْتُمْ مُتَوَكِّلِينَ فَمَا بَلَغَ بِكُمْ تَوَكُّلُكُمْ قَالُوا إِذَا وَجَدْنَا أَكَلْنَا وَ إِذَا فَقَدْنَا صَبَرْنَا قَالَ ع هَكَذَا تَفْعَلُ الْكِلَابُ عِنْدَنَا قَالُوا فَمَا نَفْعَلُ قَالَ كَمَا نَفْعَلُ قَالُوا كَيْفَ تَفْعَلُ قَالَ: ع إِذَا وَجَدْنَا بَذَلْنَا وَ إِذَا فَقَدْنَا شَكَرْنَا

Jednoga dana je Zapovjednik pravovjernih Ali, mir neka je s njim, prošao pored skupine ljudi koji su dokoni sjedili u uglu mesdžida. Upitao ih je: “Ko ste vi?” Odgovorili su: “Mi smo mutevekili (oni koji se na Boga oslanjaju).” Rekao je: “Ne, nego ste vi muttekili (oni koji su na teret društvu, oni koji žive na račun drugih). Ako se na Boga oslanjate, dokle vas je vaše pouzdavanje u Boga dovelo?” Odgovorili su: “Kada nešto nađemo jedemo, a kada nemamo ništa, strpimo se.” Rekao je: “Kod nas tako rade psi.” Upitali su: “Pa šta da radimo?” – “Radite kao i mi!” Upitali su: “Kako vi radite?” Odgovorio je: “Kada nešto steknemo, to poklonimo, a kada nemamo ništa, zahvaljujemo Bogu.”[7]

Dova Imama Sedždžada, mir neka je s njim

Ukratko, čovjek koji je vjernik i izgrađene ličnosti, prepušta svoje poslove Bogu i u svim dionicama svoga života smatra Ga svojom podrškom, upravo onako kao što Imam Sedžad, mir neka je s njim, pred Bogom ponizno moli te izgovara:

…وَ بِكَ أَسْتَغِيثُ، وَ إِيَّاكَ أَرْجُو، وَ لَكَ أَدْعُو، وَ إِلَيْكَ أَلْجَأُ، وَ بِكَ أَثِقُ، وَ إِيَّاكَ أَسْتَعِينُ، وَ بِكَ أُومِنُ، وَ عَلَيْكَ أَتَوَكَّلُ، وَ عَلَى جُودِكَ وَ كَرَمِكَ أَتَّكِلُ.

 Od Tebe pomoć tražim,

 U Te se nadam,

 Tebe molim,

 U Tebe zaštitu tražim,

 U Tebe se pouzdavam,

 Od Tebe potporu išćem,

 U Te vjeru imam,

 Na Te se oslanjam,

 I u darežljivost Tvoju i blagostivost Tvoju se uzdam![8]

I na drugom mjestu on od Boga Uzvišenog traži da mu pokloni pouzdanje u Njega, iskreno, blisko, predano i sa svim svojim bićem Njemu povjerenje poklanja:

وَهَبْ لي صِدْقَ التَّوَكُّلِ عَلَيْكَ

“Pokloni mi istinsko pouzdanje u Tebe!”[9]

Pa ako neko u tom smislu stigne na položaj pouzdanja – da čak i u najtežim stanjima i u najtegobnijim dešavanjima u životu, kada se čini da su pred njim zatvorena sva vrata izbavljenja – samo se u Boga uzda i samo Njega smatra ravnateljem poslova, bez ikakve sumnje je dosegao najviši položaj pouzdanja.

Hazreti Ibrahim, prijatelj Milostivog i povjerenje u Boga

Jedan od najboljih primjera i uzora za ovu vrstu pouzdanja upravo je poslanik Ibrahim, prijatelj Milostivog, mir neka je s njim, koji je u tegobnim uvjetima – kada su idolopoklonici bili odlučili da ga u vatri spale i unište – imao povjerenja u svoga Gospodara. Kur'an Časni o tome ovako govori:

قَالُوا حَرِّقُوهُ وَ انصُرُوا آلِهَتَكُمْ إِن كُنتُمْ فَاعِلِينَ

“Spalite ga!” – povikaše – “i božanstvima svojim pomozite, ako ćete nešto da činite!” (El-Enbija, 68)

Neki historičari pišu:

…جمعوا الحطب شهرًا ثم اوقدوها، و اشتعلت و اشتدت، حتّي أن كان الطائر ليمر بجنباتها فيحترق من شدّة وهجها….

…Jedan mjesec su sakupljali suha drva, zatim su vatru zapalili i ona se rasplamsala i usijala toliko da kada bi kraj nje proletjela ptica, izgorjela bi od njene vreline…[10]

 Toliko su se trudili sakupljati suha drva i tome su pridavali važnost da Tabrisi, Bog mu se smilovao, piše:

حتّي ان الرجل منهم ليمرض فيوصي بكذا و كذا من ماله فيشترى به حطب و حتّى ان المرأة لتغزل فتشترى به حطبًا

“…Čak bi neki muškarac, koji je bio obolio, oporučivao da se određeni dio njegove imovine potroši za kupovinu drva i čak su neke žene prele vunu, pa bi tako kupovale suha drva.”[11]

Fahr Razi piše:

حتّي ان المرأة لو مرضت قالت: ان عافانى الله لأجْعَلَنَّ حطبًا لابراهيم و نقلوا له الحطب على الدّواب اربعين يوماً

“Čak ako bi se neka žena razboljela, govorila bi: ‘Ako mi Bog da ozdravljenje, dat ću drva za Ibrahima!’ I donosili su drva za njega na tovarnim životinjama tokom četrdeset dana.”[12]

Kako god, naslagali su suhih drva koliko god su više mogli i kada su ih zapalili i htjeli da bace Ibrahima u vatru, od vreline plamena nisu mogli da joj se približe, sve dok im šejtan nije napravio jedan katapult te su na njega stavili Ibrahima i katapultirali ga u vatru.

Imam Sadik, mir neka je s njim, kaže:

لَمَّا أُجْلِسَ إِبْرَاهِيمُ فِي الْمَنْجَنِيقِ وَ أَرَادُوا أَنْ يَرْمُوا بِهِ فِي النَّارِ أَتَاهُ جَبْرائِيلُ عَلَيهِ السَّلامُ فَقَالَ: السَّلَامُ عَلَيْكَ يَا إِبْرَاهِيمُ وَ رَحْمَةُ اللهِ وَ بَرَكَاتُهُ أَ لَكَ حَاجَةٌ فَقَالَ أَمَّا إِلَيْكَ فَلا

Kada su stavili Ibrahima u katapult da ga bace u vatru došao mu je Džebrail i rekao: “Mir s tobom, Ibrahime, i milost Božija i blagoslov Njegov! Treba li išta?” Ibrahim je rekao: “Od tebe ništa!” [13]

فَقالَ جَبْرَئيلُ فَاسْأَل رَبَّكَ

Džebrail mu je rekao: “Traži onda od Gospodara svoga!” [14]

فَقالَ: حَسْبي مِنْ سُؤالى عِلْمُهُ بِحالي

Ibrahim je rekao: “Dovoljno mi je od traženja moga što On zna za stanje moje!”[15]

I pošto se spasio iz katapulta Halil,[16]

Došao je iz dvora Uzvišenosti Džibril.

Rekao je: “Treba li ti šta, o odlikovani?”

Rekao je: “Od tebe, o Džibrile, ništa!”

Ja ne trebam ni od koga ništa,

Meni samo Jedan treba i niko više!

Reče mu Džibril: “O kralju!

Pa traži od onoga od koga ti treba!”

Reče: “Ovdje govor bližnji nije,

Njegovo znanje o stanju od iskanja dosta mi je!

Ako trebam izgorjeti,

Usne od otklanjanja toga treba zašiti!

On može moju vatru cvijetnjakom učiniti,

Plamenove u grane nara pretvoriti!

Ja ne želim, osim ono šta hoće On,

Stanje moje vidi i znade On!”[17]

I konačno, upravo stoga što je svoj posao prepustio Bogu i imao povjerenja u Njega, vatra mu je postala cvijetnjak:

وَ قُلْنَا يَا نَارُ كُونِى بَرْدًا وَ سَلَامًا عَلَى إِبْرَاهِيمَ

“Vatro, budi hladna i spas za Ibrahima!” – naredismo Mi. (El-Enbija, 69)

I vatra postade tako hladna:

لَوْ لَمْ يَقُلْ سَلاماً لأهْلَكَهُ بَرْدُها

“Da Bog Uzvišeni nije rekao vatri da bude Ibrahimu spas, ubila bi ga njena hladnoća.”[18]

Zaista, onaj ko se ovoliko pouzda u Boga, njega će Bog Uzvišeni izbaviti iz teškoća i nevolja i vatru će pretvoriti u cvijetnjak.

Nekoliko godina tamnice zbog traženja pomoći od drugog, mimo Boga

Poslanik Jusuf je imao takav položaj i veličinu da Bog Uzvišeni o njemu kaže:

إِنَّهُ مِنْ عِبَادِنَا الْمُخْلَصِينَ

…On je uistinu bio Naš rob iskreni. (Jusuf, 24)

Kada je saznao da će jedan od one dvojice koji su bila s njim u tamnici biti oslobođen tražio je od njega da ga se sjeti kada bude slobodan i kada bude otišao kod egipatskog vladara.

Kur'an kaže:

وَ قَالَ لِلَّذِى ظَنَّ أَنَّهُ نَاجٍ مِّنْهُمَا اذْكُرْنِى عِندَ رَبِّكَ فَأَنسَاهُ الشَّيْطَانُ ذِكْرَ رَبِّهِ فَلَبِثَ فِى السِّجْنِ بِضْعَ سِنِينَ

 A onome od njih dvojice za koga je znao da će spasen biti reče: “Spomeni me gospodaru svome!” – ali šejtan učini te on zaboravi da ga spomene gospodaru svome, i Jusuf ostade u tamnici nekolike godine.(Jusuf, 42)

….وَ ادَّكَرَ بَعْدَ أُمَّةٍ

…I tada, poslije toliko vremena se prisjeti… (Jusuf, 45)

U svakom slučaju, i nakon što je hazreti Jusuf tražio posredništvo kod drugog, mimo Boga, Imam Sadik, mir neka je s njim, o tome kaže:

 جاءَ جَبْرَئيلُ فَقالَ يا يُوسُفُ مَنْ جَعَلَكَ اَحْسَنَ النَّاسِ؟ قالَ ربّي قالَ: فَمَنْ حَبَّبَكَ اِليَ أبِيكَ دُونَ إخوانِكَ؟ قالَ: ربّي قالَ: فَمَنْ ساقَ اِلَيْكَ السَّيارَةً؟ قالَ: ربّي قالَ: فَمَنْ صَرَفَ عَنْكَ الحِجارَةَ؟ قالَ: ربّي قالَ: فَمَنْ أنْقَذَكَ مِنَ الْجُبِّ قالَ: ربّي قالَ: فَمَنْ صَرَفَ عَنْكَ كَيْدَ النِّسْوَةِ قالَ: ربّي قال: فَإنَّ رَبَّكَ يَقُولُ: ما دَعاكَ إليَ أنْ تُنْزِلَ حاجَتَكَ بِمَخْلُوقٍ دُوني إلْبَثْ في السِّجْنِ بِما قُلْتَ بِضْعَ سِنِينَ

Došao je Džibril kod Jusufa i upitao: “O Jusufe, ko te je najljepšim čovjekom učinio?”

Odgovorio je: “Gospodar moj.”

Džibril: “Ko te je pored braće tvoje učinio omiljenim ocu tvome?”

Jusuf: “Gospodar moj.”

Džibril: “Ko je karavan do tebe doveo?”

Jusuf: “Gospodar moj.”

Džibril: “Ko je od tebe kamen koji su odozgo bacili u bunar uklonio?”

Jusuf: “Gospodar moj.”

Džibril: “Ko te je iz bunara izbavio?”

Jusuf: “Gospodar moj.”

Džibril: “Ko je od tebe spletke egipatskih žena otklonio?”

Jusuf: “Gospodar moj.”

Džibril: “Gospodar tvoj pita: ‘Pa šta te je onda nagnalo da svoju potrebu izneseš Mojim stvorenjima, a ne Meni? Ostani stoga u tamnici godina nekoliko!’”[19]

Posljedica odsustva povjerenja u Boga

Iz svega što smo iznijeli, mogli smo vidjeti kolika je važnost pouzdavanja i oslanjanja na Gospodara, a sada ćemo, u posljednjem dijelu ove rasprave, jednom predajom od Imama Sadika, mir neka je s njim, objasniti posljedice obraćanja drugima za pomoć i oslanjanja na ljude te okretanja od Boga.

Osoba po imenu Husein ibn Ulvan pripovijeda: “Bio sam na jednom skupu koji je priređen radi sticanja znanja, a sredstva za moje putovanje su već bila potrošena. Neki čovjek koji je bio prisutan na skupu upita me: ‘U koga se uzdaš u vezi s tom teškoćom?’ Rekao sam: ‘U tog i tog.’ Odgovorio je: ‘Kunem se Bogom da ti se potreba neće ispuniti, nećeš ispuniti svoju želju i nećeš doseći svoj cilj.’ Upitao sam: ‘Neka ti Allah oprosti, otkud znaš?’ Odgovorio je: ‘Čuo sam od Imama Sadika, mir neka je s njim, da je ispričao kako je čitao u nekoj knjizi[20] da je Bog Uzvišeni rekao: Kunem se Svojom Slavom, Veličanstvom, Čašću, Plemenitošću i Vlašću Svojom nad svim stvorenjima da ću beznadnim učiniti svakog ko polaže nadu u drugoga, osim u Mene. Odjenut ću ga u odjeću poniženja, otjerat ću ga od Sebe i udaljit ću ga od milosti Svoje. Zar da u tegobama traži drugoga, mimo Mene, dok su tegobe u ruci Mojoj?! Zar da polaže nadu u drugoga, osim u Mene, i da kuca na vrata drugoga, a ne na Moja, iako su ključevi svih zatvorenih vrata kod Mene i Moja su vrata otvorena onome ko Me zove.

Ko je taj ko je u svojim tegobama položio nadu u Mene, a da sam ga ja iznevjerio?

Ko je taj koga su snašle teškoće velike i on se u Mene pouzdao, a da sam ga ja iznevjerio?

Ja sam želje Svojih robova kod Sebe sačuvao, ali oni nisu bili zadovoljni Mojim čuvanjem. I nebo sam ispunio onima koji se ne zamaraju hvaljenjem Mene (melecima) i naredio sam im da ne zatvaraju vrata između Mene i Mojih robova, ali oni (robovi) nisu imali povjerenja u riječi Moje.

Da li onaj koji polaže nadu u drugoga, mimo Mene, zna da ako ga zadesi kakva nevolja da mu je, mimo Mene i bez dozvole Moje, niko ne može otkloniti? Pa zašto se od Mene okreće, iako sam mu iz Milosti i Darežljivosti Svoje dao ono što od mene nije ni tražio, potom to od njega uzimam, a on vraćanje uzetog od Mene ne traži, već ga traži od drugog, mimo Mene?

Šta on misli o Meni? Zar se Ja Koji mu dajem bez molbe i pitanja, ne odazivam kada od Mene zatraži? Zar sam Ja tvrdica pa da me rob Moj tvrdicom smatra? Zar svako dobročinstvo i darežljivost nisu od Mene? Zar oprost i milost nisu u ruci Mojoj?

Zar Ja nisam mjesto želja? Pa ko, osim Mene, može prekinuti želje? Zar se oni koji polažu nadu u drugog, mimo Mene, ne plaše kazne Moje ili mogućnosti da mu uskratim blagodati Moje?

Kada bi svi stanovnici Mojih Nebesa i Zemlje u Mene nadu polagali i Ja svakome od njih dao u mjeri nadanja sviju njih, to ne bi nimalo umanjilo Vlast, Moć i Kraljevstvo Moje, a kako će se tek umanjiti Kraljevstvo o kojem Ja skrbim?

Pa teško onima koji se ne nadaju milosti Mojoj i teško onima koji su Mi nepokorni i od Mene straha nemaju!’”[21]

Zato se čovjek treba uzdati samo u Boga i okaniti se drugih, kako je rekao Zapovjednik pravovjernih, mir neka je s njim:

…مَنْ تَوَكَّلَ عَلَيْهِ كَفاهُ…

“…Ko god se u Njega pouzda On će mu dovoljan biti…”[22]

Također je rekao:

…وَ أتَوَكَّلُ عَلى اللهِ تَوَكُّلَ الإنابَةِ إلَيْهِ…

“I pouzdavam se u Boga pouzdanjem pokajničkim.”[23]

O srce, uvijek budi predano zadovoljstvu,

S Bogom budi u kom god si stanju!

Budi svjesno Boga, dozivaj Boga u poslu svakom,

Ne smatraj ove prijatelje boljim prijateljem od Njega!

Jer kapu časti poklanja Istiniti,

Zašto srce drugom predao si ti?

Božiji budi, ako čovjek Božiji si,

Stranac ne budi ako znanac si!

Pričanja o Paklu i Raju se prođi,

Klanjanje samo Bogu neka bude ti!

Tebe je nad oba Svijeta izabrao,

I na kraju, za svaki posao te stvorio.

Tebi ne priliči ništa, osim robovanja,

Njemu ne priliči ništa, osim vladanja!

U ovom pitanju nimalo nevoljan ne budi,

I od ovih ni pred koja druga vrata ne idi!

Ako se uznosiš, vjerom se uznosi,

I rukom uvijek čvrsto uže drži!

U svakome poslu nek ti Bog pomagač bude,

Vodič na putu vjere nek' ti Mustafa bude![24]