Neki misle da se ogovaranje odnosi samo na jezik, dok, ustvari, svaki način na koji čovjek ukaže na nedostatak i porok drugoga, bilo da to učini govorom, pisanjem, pokazivanjem, naznakom, migom, oponašanjem načina hoda ili na neki drugi način, smatra se ogovaranjem i samim tim zabranjenim; upravo onako kako se ovo pitanje pojašnjava u predajama.
Aiša kaže:
دَخَلَتْ عَلَيْنَا امْرَأَةٌ فَلَمَّا وَلَّتْ أَوْمَأْتُ بِيَدِي أنّهَا قَصِيرَةٌ فَقَالَ، صلى الله عليه و آله، اغْتَبْتِهَا.
“Došla je kod nas neka žena i kad se okrenula, ja pokazah rukom da je niska, a on (tj. Poslanik), s.a.v.a., reče: ‘Ogovorila si je.’”[1]
U svakom slučaju, ogovaranjem se smatra i pojava da neko navede ime određene osobe, ili kaže nešto na način da njegovi sagovornici, na osnovu konteksta i navoda, zaključe o kome je riječ.
Prema tome, ukoliko čovjek u ovakvim prilikama ne želi ogovarati, treba slijediti put plemenitog Poslanika, s.a.v.a., koji bi svaki put kada bi uočio neki prijestup, upozorio ljude, dajući im savjet, i onda bi općenito, obraćajući se svima, i ne ukazujući ni na koga posebno, rekao:
مَا بَالُ قَوْمٍ يَفْعَلونَ كَذا و كَذا؟
“Šta s tim ljudima koji to i to čine?”
Od Aiše se prenosi i sljedeće:
كَانَ رَسُولُ الله، صلى الله عليه و آله و سلم، إِذَا بَلَغَهُ عَنِ الرَّجُل شَيْءٌ لَمْ يَقُلْ مَا بَالُ فُلانٍ وَ لَكِنْ يَقُولُ مَا بَالُ أَقْوَامٍ يَقُولُونَ حَتَّى لا يَفْضَحَ أَحَداً.
“Kada bi do Božijeg poslanika, s.a.v.a., doprla vijest o određenoj osobi, on ne bi rekao: Šta je s tim i tim čovjekom?, već bi rekao: ‘Šta je s tim ljudima…?’ (Aiša kaže): ‘Kažu, kako ne bi nikog osramotio.’”[2]
[1] Mehedždžetu-l-bejda’, sv. 5, str.258.
[2] El-Mustetrif, sv. 1, str. 116.
