Časni Kur'an u još jednom slučaju podsjeća na zadovoljstvo djelima drugih i namjeru i srčano zadovoljstvo ljudi (prema djelima drugih) smatra sudbonosnim u njihovoj sreći i nesreći, časti i poniženju, a riječ je o slučaju plemena Semud i njihovom ubistvu kamile Saliha a.s. Kur'an o tome kaže:
وَإِلَى ثَمُودَ أَخَاهُمْ صَالِحًا قَالَ يَا قَوْمِ اعْبُدُوا اللهَ مَا لَكُم مِّنْ إِلَـهٍ غَيْرُهُ
I Semudu – brata njihova Saliha. “O narode moj” – govorio je on – “samo se Bogu klanjajte, vi drugog boga osim Njega nemate!…”[1]
Međutim, Salihovi, a.s., protivnici nisu prihvatili taj poziv nego su ga u laž ugonili, rekavši:
أَتَنْهَانَا أَن نَّعْبُدَ مَا يَعْبُدُ آبَاؤُنَا وَإِنَّنَا لَفِى شَكٍّ مِّمَّا تَدْعُونَا إِلَيْهِ مُرِيبٍ
“…Zar nam braniš da se klanjamo onome čemu su se preci naši klanjali? Mi uveliko sumnjamo u ono čemu nas ti pozivaš.”[2]
Vidjevši da njegov narod ne samo da mu nije povjerovao nego ga je, štaviše, i u laž utjerao, poslanik Salih je odlučio da ih prema Bogu Uzvišenom pozove nadnaravnim djelom i da im tako dokaže istinitost svoga poziva. Zbog toga je rekao:
وَيَا قَوْمِ هَـذِهِ نَاقَةُ اللهِ لَكُمْ آيَةً فَذَرُوهَا تَأْكُلْ فِى أَرْضِ اللهِ وَلَا تَمَسُّوهَا بِسُوءٍ فَيَأْخُذَكُمْ عَذَابٌ قَرِيبٌ
O narode moj, ovo je kamila Božija, znamenje za vas, pa pustite je neka pase po zemlji Božijoj i ne činite joj nikakvo zlo, da vas ne bi zadesila kazna bliska.[3]
No, Salihovo, a.s., uporno insistiranje i naglašavanje nije ostavilo ni najmanje traga u njima sve dok jedna skupina buntovnika iz plemena Semud, koji su u Salihu vidjeli smetnju za svoje interese, ne odluči da ubije kamilu. Tu svoju namjeru na kraju su i proveli u djelo, o čemu časni Kur'an kaže:
فَعَقَرُوا النَّاقَةَ وَعَتَوْا عَنْ أَمْرِ رَبِّهِمْ وَقَالُوا يَا صَالِحُ ائْتِنَا بِمَا تَعِدُنَا إِن كُنتَ مِنَ الْمُرْسَلِينَ
I zaklaše onu kamilu, i zapovijed Gospodara svoga ne poslušaše i rekoše: “O Salih, učini da nas snađe to čime nam prijetiš, ako si poslanik.”[4]
Nakon što su zaklali kamilu, Salih, a.s., im je rekao:
تَمَتَّعُوا فِى دَارِكُمْ ثَلَاثَةَ أَيَّامٍ ذَلِكَ وَعْدٌ غَيْرُ مَكْذُوبٍ
“Uživajte u kućama svojim još samo tri dana, to vam je istinita prijetnja.”[5]
فَعَقَرُوهَا فَأَصْبَحُوا نَادِمِينَفَأَخَذَهُمُ الْعَذَابُ إِنَّ فِى ذَلِكَ لَآيَةً وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ
Ali, oni je zaklaše i potom se pokajaše, pa ih kazna stiže. To je uistinu znak, ali većina ovih ne vjeruje.[6]
U svakom slučaju, bili su izloženi Božijoj kazni koju Uzvišeni Bog u jednom ajetu opisuje sljedećim riječima:
فَأَخَذَتْهُمُ الرَّجْفَةُ فَأَصْبَحُوا فِى دَارِهِمْ جَاثِمِينَ
I zadesi ih strašan potres i oni u zemlji svojoj osvanuše mrtvi, nepomični.[7]
A na drugom mjestu kaže:
وَأَخَذَ الَّذِينَ ظَلَمُوا الصَّيْحَةُ فَأَصْبَحُوا فِى دِيَارِهِمْ جَاثِمِينَ
…A one koji su činili zlo pogodio je strašan glas i oni su u kućama svojim osvanuli mrtvi, nepomični.[8]
Obratite pažnju na činjenicu da je zbog grijeha i neposluha samo jedne osobe, koja je zaklala Salihovu, a.s., kamilu, Uzvišeni Bog sve njih predstavio kao sudionike u tom grijehu i predstavio ih kao nepravednike:
وَآتَيْنَا ثَمُودَ النَّاقَةَ مُبْصِرَةً فَظَلَمُوا بِهَا
…Semudu smo kao vidljivo čudo kamilu dali, ali oni se o nju ogriješiše…[9]
Iako je kamilu[10] ubila samo jedna osoba, pošto su drugi odobrili grijeh te osobe, na kraju su svi bili zahvaćeni Božijom kaznom, nestali su i uništeni kao što je rečeno u Kur'anu:
كَأَن لَّمْ يَغْنَوْا فِيهَا أَلَا إِنَّ ثَمُودَ كَفَرُوا رَبَّهُمْ أَلَا بُعْدًا لِّثَمُودَ
…Kao da na njoj nikad nisu ni postojali. Semud, doista, u Gospodara svoga nije vjerovao; daleko neka je Semud![11]
I tako je njihov korijen sasječen, kako stoji:
فَقُطِعَ دَابِرُ الْقَوْمِ الَّذِينَ ظَلَمُوا وَالْحَمْدُ لِلَّـهِ رَبِّ الْعَالَمِينَ
I zameo se trag tom narodu koji je zlo činio, a neka je hvala Bogu, Gospodaru svjetova![12]
Osvrt na predaje
Osvrt na predaje
U predajama koje se prenose od naših vjerskih velikana posebna pažnja posvećena je ovom izrazito važnom pitanju, a mi ćemo u nastavku navesti nekoliko ovih predaja:
Zapovjednik pravovjernih, mir neka je s njim, u svojim govorima je ukazivao na priču o Semudovoj kamili, govoreći:
…أیُّهَا النّاسُ إنَّما یَجْمَعُ النّاسَ الرِّضا وَ السُّخْطُ، وَ إنَّما عَقَرَ ناقَةَ ثَمُودَ رَجُلٌ واحِدٌ فَعَمَّهُمُ اللهُ بِالْعَذابِ لَمّا عَمّوهُ بِالرِّضا فَقالَ سُبْحانَهُ ﴿فَعَقَرُوهَا فَأَصْبَحُوا نَادِمِينَ﴾ فَما کانَ إلّا أنْ خارَت أرْضُهُم بِالخَسْفَةِ خُوارَ السِّکَّةِ الْمُحْماةِ في الْأرضِ الْخَوّارَةِ…
“O ljudi! Uistinu, ono što ljude međusobno povezuje jeste zadovoljstvo i nezadovoljstvo. Zaista je Semudovu kamilu zaklao samo jedan čovjek, ali je Bog sve njih kaznom obuhvatio, jer su njega svi zadovoljstvom svojim obuhvatili. Zato Uzvišeni kaže: Ali oni je zaklaše i potom se pokajaše. Tlo njihovo u zemlju propade, kao što usijano ralo propada u zemlju mehku…”[13]
U drugoj predaji osoba po imenu Abdu-s-Selam ibn Salih Hirvi priča: “Imama Alija ibn Musaa Rezu, mir neka je s njim, upitao sam: ‘Kakvo je tvoje mišljenje o onome što se prenosi da je rekao Imam Sadik, mir neka je s njim: Kada se pojavi Imam Mehdi, neka Allah ubrza njegov časni povratak, ubit će sinove ubica Imama Husejna, mir neka je s njim, zbog onoga što učiniše očevi njihovi?’ Imam je odgovorio: ‘To je tako.’ Upitah: ‘Prema tome, kako se onda tumači ajet: Niti jedan grješnik neće nositi na plećima svojim grijehe drugoga?’ Odgovorio je:
صَدَقَ اللهُ في جَمیعِ أقْوالِهِ، وَلکِنْ ذَراري قَتَلَةِ الْحُسَیْنِ عَلَیْهِ السَّلامُ یَرضَونَ بِفِعالِ آبائِهِمْ وَ یَفْتَخِرُونَ بِها وَ مَنْ رَضِيَ شَیْئاً کانَ کَمَنْ أتاهُ، وَلَو أنَّ رَجُلاً قُتِلَ بِالْمَشرِقِ فَرَضِيَ بِقَتلِهِ رَجُلٌ بِالْمَغرِبِ لَکانَ الرّاضي عِنْدَ اللهِ عَزَّ وَ جَلَّ شَریكَ الْقاتِلِ، وَ إِنَّما یَقتُلُهُمُ الْقائمُ عَلَیْهِ السَّلامُ إذا خَرَجَ لِرِضاهُمْ بِفِعْلِ آبائِهِمْ.
‘Sve ono što je Uzvišeni rekao je istina, ali su potomci onih koji ubiše Imama Husejna, mir neka je s njim, bili zadovoljni djelom očeva svojih, ponoseći se njime, a onaj ko je zadovoljan nekim djelom isti je kao i onaj ko ga je počinio. Da neko bude ubijen na istoku, a da neko drugi na zapadu bude zadovoljan njegovim ubistvom, onaj što je zadovoljan će pred Bogom Uzvišenim biti saučesnik ubice. Zaista će Imam Mehdi, mir neka je s njim, ubiti njih kada se pojavi zato što su bili zadovoljni djelom očeva svojih.’”[14]
Časni Poslanik islama je u jednom hadisu rekao:
مَنْ أحَبَّ عَمَلَ قَومٍ أشْرَكَ في عَمَلِهِمْ.
“Onaj kome je drago djelo skupine neke saučesnik je u djelu njihovom.”[15]
Također je rekao:
مَنْ شَهِدَ أمْراً فَکَرِهَهُ کانَ کَمَنْ غابَ عَنْهُ وَ مَنْ غابَ عَنْ أمْرٍ فَرَضِیَهُ کانَ کَمَنْ شَهِدَهُ.
“Onaj ko prisustvuje nečemu što ne voli poput je onoga ko tome ne prisustvuje, dok je onaj ko ne prisustvuje nečemu čemu se raduje poput onoga ko je tome prisustvovao.”[16]
U jednoj predaji od Zapovjednika pravovjernih, mir neka je s njim, se prenosi:
ألرّاضي بِفِعْلِ قَوْمٍ کَالدّاخِلِ مَعَهُمْ فیهِ، وَ عَلی کُلِّ داخِلٍ في باطِلٍ إثْمانِ إِثْمُ الْعَمَلِ بِهِ وَ إِثْمُ الرِّضا بِهِ.
“Onaj ko je zadovoljan djelom skupine neke je poput onoga ko se s njom u njega upustio. A svakome ko se upusti u nedjelo neko pišu se dva grijeha: grijeh što ga je počinio i grijeh što je njime zadovoljan.”[17]
Kao što smo već rekli, vjerovatno se pod jednim grijehom i dva grijeha misli na veličinu neposluha.
[10]Opsežna priča o plemenu Semud i Salihovoj kamili objavljena je u djelu Ravdatu Kafi, od 185. stranice nadalje.
[13] Nehdžu-l-belaga, Fejzu-l-islam, govor 192; Eš-Šu‘ara, 157.
[14]Vesa'ilu-l-ši‘a, sv. 11, str. 409; Tefsiru Burhan, sv. 1, str. 568; ‘Ujun Akhbari-l-Ridha, Nedžef, sv. 1, str. 212. Naravno, pitanja koja se odnose na Imama Mehdija, ubrzao Bog njegov časni povratak, njegovu vlast ne odgovaraju uobičajenim pravnim metodama; stoga se može reći da ta pitanja, kao i mnoge druge osobitosti Imama Mehdija, spadaju u posebnosti njegove svjetske vlasti.
[15]Sefinetu-l-bihar, sv. 2, str. 629. Ova rečenica je dio poznate predaje koju je Atija ‘Awfi prenio Džabiru ibn Abdullahu Ensariju prilikom ulaska u Kerbelu radi obilaska mezara Imama Husejna, mir neka je s njim, a cjelovita predaja je zabilježena u ovom djelu (Sefine).
[16]Vesa'ilu-l-ši‘a, sv. 11, str. 409; Tefsiru Kurtubi, sv. 4, str. 294, tumačenje 183. ajeta sure Ali ‘Imran.