Jedan od najboljih primjera i uzora za ovu vrstu pouzdanja upravo je poslanik Ibrahim, prijatelj Milostivog, mir neka je s njim, koji je u tegobnim uvjetima – kada su idolopoklonici bili odlučili da ga u vatri spale i unište – imao povjerenja u svoga Gospodara. Kur'an Časni o tome ovako govori:
قَالُوا حَرِّقُوهُ وَ انصُرُوا آلِهَتَكُمْ إِن كُنتُمْ فَاعِلِينَ
“Spalite ga!” – povikaše – “i božanstvima svojim pomozite, ako ćete nešto da činite!” (El-Enbija, 68)
Neki historičari pišu:
…جمعوا الحطب شهرًا ثم اوقدوها، و اشتعلت و اشتدت، حتّي أن كان الطائر ليمر بجنباتها فيحترق من شدّة وهجها….
“…Jedan mjesec su sakupljali suha drva, zatim su vatru zapalili i ona se rasplamsala i usijala toliko da kada bi kraj nje proletjela ptica, izgorjela bi od njene vreline…”[1]
Toliko su se trudili sakupljati suha drva i tome su pridavali važnost da Tabrisi, Bog mu se smilovao, piše:
حتّي ان الرجل منهم ليمرض فيوصي بكذا و كذا من ماله فيشترى به حطب و حتّى ان المرأة لتغزل فتشترى به حطبًا
“…Čak bi neki muškarac, koji je bio obolio, oporučivao da se određeni dio njegove imovine potroši za kupovinu drva i čak su neke žene prele vunu, pa bi tako kupovale suha drva.”[2]
Fahr Razi piše:
حتّي ان المرأة لو مرضت قالت: ان عافانى الله لأجْعَلَنَّ حطبًا لابراهيم و نقلوا له الحطب على الدّواب اربعين يوماً
“Čak ako bi se neka žena razboljela, govorila bi: ‘Ako mi Bog da ozdravljenje, dat ću drva za Ibrahima!’ I donosili su drva za njega na tovarnim životinjama tokom četrdeset dana.”[3]
Kako god, naslagali su suhih drva koliko god su više mogli i kada su ih zapalili i htjeli da bace Ibrahima u vatru, od vreline plamena nisu mogli da joj se približe, sve dok im šejtan nije napravio jedan katapult te su na njega stavili Ibrahima i katapultirali ga u vatru.
Imam Sadik, mir neka je s njim, kaže:
لَمَّا أُجْلِسَ إِبْرَاهِيمُ فِي الْمَنْجَنِيقِ وَ أَرَادُوا أَنْ يَرْمُوا بِهِ فِي النَّارِ أَتَاهُ جَبْرائِيلُ عَلَيهِ السَّلامُ فَقَالَ: السَّلَامُ عَلَيْكَ يَا إِبْرَاهِيمُ وَ رَحْمَةُ اللهِ وَ بَرَكَاتُهُ أَ لَكَ حَاجَةٌ فَقَالَ أَمَّا إِلَيْكَ فَلا
Kada su stavili Ibrahima u katapult da ga bace u vatru došao mu je Džebrail i rekao: “Mir s tobom, Ibrahime, i milost Božija i blagoslov Njegov! Treba li išta?” Ibrahim je rekao: “Od tebe ništa!” [4]
فَقالَ جَبْرَئيلُ فَاسْأَل رَبَّكَ
Džebrail mu je rekao: “Traži onda od Gospodara svoga!” [5]
فَقالَ: حَسْبي مِنْ سُؤالى عِلْمُهُ بِحالي
Ibrahim je rekao: “Dovoljno mi je od traženja moga što On zna za stanje moje!”[6]
I pošto se spasio iz katapulta Halil,[7]
Došao je iz dvora Uzvišenosti Džibril.
Rekao je: “Treba li ti šta, o odlikovani?”
Rekao je: “Od tebe, o Džibrile, ništa!”
Ja ne trebam ni od koga ništa,
Meni samo Jedan treba i niko više!
Reče mu Džibril: “O kralju!
Pa traži od onoga od koga ti treba!”
Reče: “Ovdje govor bližnji nije,
Njegovo znanje o stanju od iskanja dosta mi je!
Ako trebam izgorjeti,
Usne od otklanjanja toga treba zašiti!
On može moju vatru cvijetnjakom učiniti,
Plamenove u grane nara pretvoriti!
Ja ne želim, osim ono šta hoće On,
Stanje moje vidi i znade On!”[8]
I konačno, upravo stoga što je svoj posao prepustio Bogu i imao povjerenja u Njega, vatra mu je postala cvijetnjak:
وَ قُلْنَا يَا نَارُ كُونِى بَرْدًا وَ سَلَامًا عَلَى إِبْرَاهِيمَ
“‘Vatro, budi hladna i spas za Ibrahima!’ – naredismo Mi.” (El-Enbija, 69)
I vatra postade tako hladna:
لَوْ لَمْ يَقُلْ سَلاماً لأهْلَكَهُ بَرْدُها
“Da Bog Uzvišeni nije rekao vatri da bude Ibrahimu spas, ubila bi ga njena hladnoća.”[9]
Zaista, onaj ko se ovoliko pouzda u Boga, njega će Bog Uzvišeni izbaviti iz teškoća i nevolja i vatru će pretvoriti u cvijetnjak.
[1] Tefsiru Kurtubi, dio 11, str. 303.
[2] Tefsir Medžme‘u-l-bejan, izdanje Sajida, sv. 4, str. 54.
[3] Tefsir Fahr Razi, sv. 22, str. 187.
[4] Madžme‘u-l-bejan, sv. 4, str. 55.
[5] Tefsir Kurtubi, dio 11, str. 303.
[6] Biharu-l-anvar, sv. 71, str. 156.
[7] Nadimak poslanika Ibrahima. (Op. prev.)
[8] Takdis, str. 309–310.
[9] Tefsir Tibjan, bejrutsko izdanje, sv. 7, str. 263.