Ders održao rahmetli hadži hafiz Halid ef. Hadžimulić 16. 12. 1990. iza jacije namaza u džamiji Nadmlini u Sarajevu. Uz prijevod donosi nam i svoje komentare bejtova ove kaside.
Ovu kasidu, donio nam je iz Medine, naš student, hfz. Muhammed Porča, ove godine, ljetos, kad je bio na ferijama u Sarajevu.
On nam ju je i preveo. Pošto je on sada odsutan, (vratio se u Medinu, da nastavi studije), recitirat će nam tu kasidu njegov učitelj.
Kasida počinje riječima “Lejsel garibu” i po tome je poznata. To joj je naslov. Naprije da reknemo nekoliko riječi o autoru ove kaside. Ko je bio Zejnul-Abidin? Zejnul-Abidin – Ali b. Husejn je sin Hazreti Husejna, unuk Hazreti Alije, a praunuk Hazreti Pejgamberov.
Rođen je 46. godine po Hidžri, a umro 94. godine. Živio je u Medini. Bio je veoma ugledan, učen i pobožan. U vrijeme tragedije na Kerbeli imao je samo petnaest godina.
O njegovoj učenosti, pobožnosti i dalekovidnosti, govori nam i ova kasida u kojoj nam slikovito opisuje stanje čovjeka prije smrti i neposredno poslije smrti, polazeći na vječni put, ili, na put u vječnost! Veoma poučna kasida za sve nas, koji uskoro polazima na taj put! A svi smo putnici!
Prije nego pređemo na sam tekst kaside, da objasnim, riječ:…. garib. Šta znači riječ garib? Doslovno znači stranac. Garib je onaj čovjek, koji se nađe u tuđini, bez igdje ikog svoga, daleko od svoga zavičaja. Njegovo srce čezne za povratkom u rodni kraj. Garib je čovjek, dostojan sažaljenja. Ova riječ odomaćena je kod nas. Kad za nekoga kažemo da je garib, mislimo time, da je taj čovjek siromah, da ga treba pomoći.
A sad, da započnemo tu vrijednu i poučnu kasidu!
Kaže Zejnul Abidin, Ali bin Husejn, u svojoj kasidi “Lejsel-garibu” (Nije osamljen, nije napušten, nije izgubljen).
Opisuje u toj kasidi, kako smrt dolazi. Opisuje stanje čovjeka u mezaru. Ono što opisuje hazreti Mevlana u svom gazelu “Šebi arus”. Opisuje nam to stanje da bi nam kazao stanje mumina, kojeg muče njegovi grijesi, pa se kaje na kraju svog života, za ono što mu je prošlo i što se više ne može vratiti. Pa kaže ovdje na početku spomenute kaside:
1. bejt
Nije garib onaj, koji se nađe sam, u tuđini, daleko od svog zavičaja. Kao primjer kad se zadesi jedan Medinelija u Šamu ili Jemenu osamljen daleko od Medine, i od Hazreti Pejgambera. Nego je pravi garib, pravi osamljenik, onaj koji legne u kabur zamotan u ćefine!
/kad pa spuste u mezar počinje vrijeme njegove osamljenosti/
2. bejt
Garib u svojoj samoći i osamljenosti dostojan je sažaljenja. On je siromah i muhtač[1], on očekuje, da se na njega obazru njegova braća u domovini koja bezbrižno žive kod svoje kuće, u svojim domovima i stanovima.
3.bejt
O ti prolazniče! O ti živi čovječe. koji prolaziš pokraj nečijeg mezara, o ti koji se nekad sjetiš tog osamljenika u njegovom grobu, nemoj ti prekoriti tog gariba u halu njegove usamljenosti, njega vrijeme prekorava sa raznim poniženjima i teškoćama, on se sada kaje za počinjene grijehe, ali, kajanje mu sada ne pomaže, on je pod velikim i teškim ispitom, pa je sada i u brizi i strahu!
A njegovo tijelo sada truhne, ono tijelo koje je on gajio i koje je održavao na dunjaluku, sad je došlo u stanje da se raspada!
Sada zamišljen nad svojom sudbinom, opisuje svoje život: kako ga je provodio u grijehu i gafletu.
4. bejt
/Govori nam taj garib, taj osamljenik u kaburu, govori nam nijemim jezikom, svog stanja. A to je, što i nas sve očekuje!/:
Put moj je dalek, idem na ahiret, pred Allaha dž.š., a moja opskrba, ono što sam sakupio od sevaba i dobrih djela, ne može mi to biti!
Moja je snaga oslabila! A smrt – ona me u srce pogađa!
5. bejt
A imam grijeha, nisam ih ne znam – Allah ih sam zna, grijeha koje sam javno činio, i onih, koje sam počinio tajno, da niko ne vidi.
6. bejt
Kako je Allah blag prema meni, time što me je ostavio, ostavio me na Dunjaluku da živim i radim, a ja sam i pored toga, produžio da griješim i ustrajao u svome griješenju, ne prolazim se grijeha!
A On me i pored toga, i pored tih mojih grijeha i pogrešaka, On me zaklanja! Sakriva moje grijehe, da ih drugi ne vide!
7. bejt
Prolaze mi sati i dani bez pokajanja,
i bez plača, bez straha i bez tuge!
8. bejt
Ja sam taj, koji zatvara vrata radeći loša djela,
Allah me gleda i prati!
Allah sve prati šta ja radim, a ja nastavljam u griješenju.
9. bejt
O ti moja pogreško, grijesi moji, koje sam počinio zapisani su, meleki su zapisali, šta sam uradio, to je sve prošlo u gafletu, u nemaru, zaboravio sam da ću se s Allahom sastati.
O tugo, koja si ostala u mome srcu, koja me sada spaljuje!
10. bejt
Pusti me da plačem i da žalim sam sebe i tugujem, i da trošim vrijeme u sjećanju na ono što je prošlo, i u tuzi i žalosti.
11. bejt
Pusti, ostavi, tvoju nepristrasnost prema meni, o ti koji me koriš, da ti znaš, ono šta je s mene, ono šta ja osjećam! (Valja mi na put, taj drugi put, valja mi na Ahiret, a šta sam na Dunjaluku počinio).
Da znaš šta mi je, ti bi našao uzur, ti bi mi našao opravdanje, pa bi me požalio, što sam ja ovako u ovom stanju.
12. bejt
Pusti me da plačem i da proljevam suze, kojima nema prestanka, pa možda te suze, i možda bol moj i tuga, izvuče me iz ovoga stanja, u koje sam zapao!
13. bejt
(Sad već opisuje svoje stanje pred smrt i kaže:)
Kao da sam, kao da sebe gledam, u krugu svoje porodice; iskupili se oko mene, a ja bolestan ležim na postelji,
a njihove me ruke prevrću, rade oko mene, misle da mi mogu pomoći, da mi mogu olakšati bolove i patnje!
14. bejt
Okupili se oko mene, moja porodica, moja rodbina i prijatelji, plaču nadamnom, i žale me, (i oni vide, da nema ništa s mene!)
15. bejt
Doveli su ljekara, da me liječi, da izliječi ovu moju boljku, a ja ne vidim, da me ikakav lijek danas, može spasiti, i da mi išta danas može koristiti!
16. bejt
I prižestilo je izlaženje duše, i počela je smrt da je vadi, iz svake žile – što kažu kod nas; iz svakog damara – bez imalo blagosti i bez lahkoće.
17. bejt
I na silu mi, ta smrt, izvadi dušu – istrgnu je iz mog tijela, u svom naletu, rušeći ga, a moje grlo, (moja pljuvačka u ustima), bilo joj je oslonac, kad me je u nesvjest bacila, kad me je bez svijesti ostavila.
18. bejt
I zatvorili su mi oči i svi se raziđoše, odoše, nakon toga velikog žaljenja, nakon plača, -videći da više nema ništa s mene – da nema fajde žaliti me više – i potrudiše se, da mi nabave odijelo, da mi kupe ćefine.
19. bejt
I ustane jedan između njih, najugledniji i najokretniji, brzo, na brzinu, tražeći nekoga, ko će doći, ko će meni prići, ko će me okupati i opremiti.
20. bejt
I reče: Ljudi, želimo jednog čovjeka, jednog gasala, koji je vješt, iskusan u svome poslu, koji zna svoj posao, a koji je uz to slobodan, odgojen i pametan.
21. bejt
I priđe mi jedan čovjek, i skide sa mene odijelo – odvoji me od odjeće, koju sam ja na dunjaluku nosio, pa me odvoji od mojih, i ostavi me neko vrijeme, samoga.
22. bejt
I postavili su me na daske, i tako ležeći, počeše me kupati i vodom poljevati.
23. bejt
I gasal je posipao vodu iznad mene, kupajući me i perući moje tijelo, do tri puta, a onda pozva prisutne, da mu donesu ćefine.
24. bejt
I obukoše mi odjeću, koja nema rukava, a opskrba mi postade – ono malo pamuka, što mi ga staviše u ruke!
25. bejt
I izvedoše me, iznesoše me sa Dunjaluka!
O tugo! Preda mnom je dug put, a ja nema opskrbe, koja bi mi bila dovoljna! (tj. bez dovoljno dobrih djela, koja će mi koristiti na Ahiretu!)
26. bejt
Ponesoše me četvorica na svojim ramenima, a iza mene oni, koji prate dženazu.
27. bejt
Staviše me pred mihrab i povukoše se, pa stadoše iza imama, klanjaše mi dženazu i oprostiše se sa mnom.
28. bejt
Klanjali su namaz koji nema ruku'a, a i koji nema sedžde! Mislim u sebi: Možda mi se Allah dž.š. smiluje.
29. bejt
Donesoše me do moga kabura, polahko, i spustiće me u mezar. Prometnuše preda se jednog između sebe, koji me poče smještati u kaburu.
30. bejt
I diže čaršaf iznad mene, i otkri mi lice, da me pogleda, (onaj koji je posljednji ostao u mezaru), i prosu suze iz svojih očiju koje me pokapaše.
31. bejt
Podiže se odajući počast, ozbiljan, zamišljen i poreda čerpiće oko mene i napusti me!
32. bejt
I reče: “Bacite na njega zemlje, i zatražite od Milostivog, da mu se On smiluje!”
33. bejt
U tmini kabura, u tmini groba, tamo nema majke, niti ima milosnog oca, niti brata, koji mi može društvo praviti! (Ostajem sam, osamljen!)
34. bejt
I prepade me! Prepade me i zastraši, slika koju sam vidio, kada pogledah ono što je izašlo preda me i što me je prepalo!
35. bejt
Ugledah Munkera i Nekira, dva meleka koji su došli da me ispituju. Šta da im kažem? Jako me je zastrašila njihova pojava, prestravio sam se!
36. bejt
Posadiše me preda se, i počeše me ispitivati. Rekoh u sebi: Ja Rabbi, niko me osim Tebe, ne može odavde spasiti!
37. bejt
Podari mi Tvoju milost, Ja Rabbi, podari mi Tvoj oprost, jer ja znam šta sam grijeha počinio na Dunjaluku, ja sam zalog, zato mi valja odgovarati!
38. bejt
Moja porodica i rođaci podijelili su moj imetak između sebe, kad su se vratili sa moje dženaze, (nakon što su mene ostavili samog u mezaru), i onaj moj teret, ono breme grijeha, koje sam ponio na svojim leđima, postalo je sada još teže! (Ja sam taj imetak zaradio na Dunjaluku, a drugima je to pripalo. I ja sada moram odgovarati za taj imetak!)
39. bejt
A moja žena, našla je drugog čovjeka iza moje smrti, i postavila ga da on vlada nad mojim imetkom i kućom!
40. bejt
I učinila je moje dijete, da joj bude kao rob i da je služi da joj hizmet čini.
A moj imetak, postao im je halal, naslijedili su moj imetak, bez ikakve cijene i bez ikakva truda.
41. bejt
Nemoj da te prevari Dunjaluk, da te zanese njegova ljepota, pogledaj na prolaznost Dunjaluka, u porodici i zavičaju, sve to moraš ostaviti i u kabur se zatvoriti!
42. bejt
Pogledaj u onoga, ko je htjeo da sav Dunjaluk obuhvati. Je li ga ostavio, je li taj dunjaluk napustio, sa ičim drugim, osim sa ono malo pamuka u ruci i sa ćefinima!
43. bejt
Budi zadovoljan sa Dunjalukom, sa ono malo imetka, kojeg ti je Allah, dž.š., na Dunjaluku dao, pa kad ništa drugo ne imao, osim zdravo tijelo, nemaš nikakvih bolesti, ništa drugo nemaš – budi s tim zadovoljan, što je Allah, dž.š., zdravlje dao!
44. bejt
O ti koji siješ dobro, požnjećeš plodove toga, a ti koji siješ zlo, ti stojiš na rubu propasti!
45. bejt
O ti dušo! O ti nefsu! Ustegni se, čuvaj se od nepokornosti Allahu dž.š. i teži da činiš dobra djela! Možda mi se Allah, ipak, smiluje!
46. bejt
O nefsu, teško tebi, čuvaj se i radi dobra djela! Bićeš, poslije smrti, nagrađen sa dobrim.
47. bejt
Na kraju, neka je salavat (blagoslov) na našeg Pejgambera. Njegova svjetlost (svjetlost njegove nauke) doprla je i do Šama i do Jemena!
48. bejt
Hvala Allahu dž.š. na svim darovima, koje nam daje, hvala Mu za oprost grijeha, za dobročinstvo prema nama i za nimete, koje uživamo!
Ovim završava svoju kasidu Zejnul-Abidin:
Sa salavatom na Hazreti Pejgambera, s.a.v.s., i zahvalom Allahu, dž.š. Da Allah, dž.š., dadne da pouku uzmemo iz ove kratke kaside, da tobe dođemo, da pazimo na svoja djela, da gledamo šta radimo i da se pravog puta držimo.
A Zejnul-Abidin koji je sastavio ovu kasidu, on je znao šta ljudi rade, kako čine i šta valja, a šta ne valja, pa ih opominje da se prođu grijeha, jer valja izaći pred Allaha, dž.š., i odgovoriti, a kako će izaći sa tolikim đunahima[2]?
Ova je kasida, ujedno, i svima nama opomena, da se ne zaboravimo, nego da se na vrijeme pripremimo za taj veliki put, koji nas uskoro očekuje.
Da se Allah dž.š. smiluje svima nama ida kabul učini našu tevbi i naše dove!
Amin!
(Preuzeto sa web portala yesari.com)
U nastavku donosimo arapski tekst kaside:
لَيْسَ الغَريبُ غَريبَ الشَّأمِ واليَمَنِ * إِنَّ الغَريبَ غَريبُ اللَّحدِ والكَفَنِ
إِنَّ الغَريِبَ لَهُ حَقٌّ لِغُرْبَتـِهِ * على الْمُقيمينَ في الأَوطــانِ والسَّكَنِ
سَفَري بَعيدٌ وَزادي لَنْ يُبَلِّغَنـي * وَقُوَّتي ضَعُفَتْ والمـوتُ يَطلُبُنـي
وَلي بَقايــا ذُنوبٍ لَسْتُ أَعْلَمُها * الله يَعْلَمُهــا في السِّرِ والعَلَنِ
مـَا أَحْلَمَ اللهَ عَني حَيْثُ أَمْهَلَني * وقَدْ تَمـادَيْتُ في ذَنْبي ويَسْتُرُنِي
تَمُرُّ سـاعـاتُ أَيّـَامي بِلا نَدَمٍ * ولا بُكاءٍ وَلاخَـوْفٍ ولا حـَزَنِ
أَنَـا الَّذِي أُغْلِقُ الأَبْوابَ مُجْتَهِداً * عَلى المعاصِي وَعَيْنُ اللهِ تَنْظُرُنـي
يَـا زَلَّةً كُتِبَتْ في غَفْلَةٍ ذَهَبَتْ * يَـا حَسْرَةً بَقِيَتْ في القَلبِ تُحْرِقُني
دَعْني أَنُوحُ عَلى نَفْسي وَأَنْدِبُـهـا * وَأَقْطَعُ الدَّهْرَ بِالتَّذْكِيـرِ وَالحَزَنِ
كَأَنَّني بَينَ تلك الأَهلِ مُنطَرِحــَاً * عَلى الفِراشِ وَأَيْديهِمْ تُقَلِّبُنــي
وَقد أَتَوْا بِطَبيبٍ كَـيْ يُعالِجَنـي * وَلَمْ أَرَ الطِّبَّ هـذا اليـومَ يَنْفَعُني
واشَتد نَزْعِي وَصَار المَوتُ يَجْذِبُـها * مِن كُلِّ عِرْقٍ بِلا رِفقٍ ولا هَوَنِ
واستَخْرَجَ الرُّوحَ مِني في تَغَرْغُرِها * وصـَارَ رِيقي مَريراً حِينَ غَرْغَرَني
وَغَمَّضُوني وَراحَ الكُلُّ وانْصَرَفوا * بَعْدَ الإِياسِ وَجَدُّوا في شِرَا الكَفَنِ
وَقـامَ مَنْ كانَ حِبَّ لنّاسِ في عَجَلٍ * نَحْوَ المُغَسِّلِ يَأْتينـي يُغَسِّلُنــي
وَقــالَ يـا قَوْمِ نَبْغِي غاسِلاً حَذِقاً * حُراً أَرِيباً لَبِيبـاً عَارِفـاً فَطِنِ
فَجــاءَني رَجُلٌ مِنْهُمْ فَجَرَّدَني * مِنَ الثِّيــابِ وَأَعْرَاني وأَفْرَدَني
وَأَوْدَعوني عَلى الأَلْواحِ مُنْطَرِحـاً * وَصـَارَ فَوْقي خَرِيرُ الماءِ يَنْظِفُني
وَأَسْكَبَ الماءَ مِنْ فَوقي وَغَسَّلَني * غُسْلاً ثَلاثاً وَنَادَى القَوْمَ بِالكَفَنِ
وَأَلْبَسُوني ثِيابـاً لا كِمامَ لهـا * وَصارَ زَادي حَنُوطِي حيـنَ حَنَّطَني
وأَخْرَجوني مِنَ الدُّنيـا فَوا أَسَفاً * عَلى رَحِيـلٍ بِلا زادٍ يُبَلِّغُنـي
وَحَمَّلوني على الأْكتـافِ أَربَعَةٌ * مِنَ الرِّجـالِ وَخَلْفِي مَنْ يُشَيِّعُني
وَقَدَّموني إِلى المحرابِ وانصَرَفوا * خَلْفَ الإِمـَامِ فَصَلَّى ثـمّ وَدَّعَني
صَلَّوْا عَلَيَّ صَلاةً لا رُكوعَ لهـا * ولا سُجـودَ لَعَلَّ اللـهَ يَرْحَمُني
وَأَنْزَلوني إلـى قَبري على مَهَلٍ * وَقَدَّمُوا واحِداً مِنهـم يُلَحِّدُنـي
وَكَشَّفَ الثّوْبَ عَن وَجْهي لِيَنْظُرَني * وَأَسْكَبَ الدَّمْعَ مِنْ عَيْنيهِ أَغْرَقَني
فَقامَ مُحتَرِمــاً بِالعَزمِ مُشْتَمِلاً * وَصَفَّفَ اللَّبِنَ مِنْ فَوْقِي وفـارَقَني
وقَالَ هُلُّوا عليه التُّرْبَ واغْتَنِموا * حُسْنَ الثَّوابِ مِنَ الرَّحمنِ ذِي المِنَنِ
في ظُلْمَةِ القبرِ لا أُمٌّ هنــاك ولا * أَبٌ شَفـيقٌ ولا أَخٌ يُؤَنِّسُنــي
فَرِيدٌ وَحِيدُ القبرِ، يــا أَسَفـاً * عَلى الفِراقِ بِلا عَمَلٍ يُزَوِّدُنـي
وَهالَني صُورَةً في العينِ إِذْ نَظَرَتْ * مِنْ هَوْلِ مَطْلَعِ ما قَدْ كان أَدهَشَني
مِنْ مُنكَرٍ ونكيرٍ مـا أَقولُ لهم * قَدْ هــَالَني أَمْرُهُمْ جِداً فَأَفْزَعَني
وَأَقْعَدوني وَجَدُّوا في سُؤالِهـِمُ * مَـالِي سِوَاكَ إِلهـي مَنْ يُخَلِّصُنِي
فَامْنُنْ عَلَيَّ بِعَفْوٍ مِنك يــا أَمَلي * فَإِنَّني مُوثَقٌ بِالذَّنْبِ مُرْتَهــَنِ
تَقاسمَ الأهْلُ مالي بعدما انْصَرَفُوا * وَصَارَ وِزْرِي عَلى ظَهْرِي فَأَثْقَلَني
واستَبْدَلَتْ زَوجَتي بَعْلاً لهـا بَدَلي * وَحَكَّمَتْهُ فِي الأَمْوَالِ والسَّكَـنِ
وَصَيَّرَتْ وَلَدي عَبْداً لِيَخْدُمَهــا * وَصَارَ مَـالي لهم حـِلاً بِلا ثَمَنِ
فَلا تَغُرَّنَّكَ الدُّنْيــا وَزِينَتُها * وانْظُرْ إلى فِعْلِهــا في الأَهْلِ والوَطَنِ
وانْظُرْ إِلى مَنْ حَوَى الدُّنْيا بِأَجْمَعِها * هَلْ رَاحَ مِنْها بِغَيْرِ الحَنْطِ والكَفَنِ
خُذِ القَنـَاعَةَ مِنْ دُنْيَاك وارْضَ بِها * لَوْ لم يَكُنْ لَكَ إِلا رَاحَةُ البَدَنِ
يَـا زَارِعَ الخَيْرِ تحصُدْ بَعْدَهُ ثَمَراً * يَا زَارِعَ الشَّرِّ مَوْقُوفٌ عَلَى الوَهَنِ
يـَا نَفْسُ كُفِّي عَنِ العِصْيانِ واكْتَسِبِي * فِعْلاً جميلاً لَعَلَّ اللهَ يَرحَمُني
يَا نَفْسُ وَيْحَكِ تُوبي واعمَلِي حَسَناً * عَسى تُجازَيْنَ بَعْدَ الموتِ بِالحَسَنِ
ثمَّ الصلاةُ على الْمُختـارِ سَيِّدِنـا * مَا وَصَّـا البَرْقَ في شَّامٍ وفي يَمَنِ
والحمدُ لله مُمْسِينَـا وَمُصْبِحِنَا * بِالخَيْرِ والعَفْوْ والإِحْســانِ وَالمِنَنِ
r
[1]Muhtač (muhtâdž) – koji ima potrebu.
