Đulistan: Drugo poglavlje – O naravi derviša

Hikaja (1)

Neki velikodostojnik reče jednom poštenom čovjeku: „Šta ti misliš o tom i tom pobožnjaku, o kome loše pričaju?” On odgovori: „Spolja ne vidim njegovih mana, a šta je unutra skriveno, ne znam.”

Hikaja (2)

Vidio sam jednog derviša koji je glavom trljao prag Kabe govoreći: „O Veliki, o Milostivi Allahu! Ti znaš šta se može očekivati od mene, mračnjaka i neznalice.”

Pobožni traže nagradu za svoja služenja Bogu, a trgovci cijenu za svoju robu. Ja bijednik, nadam se Tvojoj milosti, a ne uzdam se u svoju odanost. Došao sam da tražim milost, a ne radi trgovine. Postupi sa mnom prema svome dostojanstvu.

Hikaja (3)

Vidjeli ljudi Abdulkadira Gilanija[1] – neka mu se Bog smiluje – kako je u haremu Kabe pao licem na pijesak govoreći: „Gospodaru, oprosti mi! Ako ipak moram da iskusim kaznu, proživi me slijepim na Dan proživljenja da se ne stidim pred licem dobrih ljudi.”

Hikaja (4)

Neki kradljivac uđe u kuću pobožnjaka i, koliko god je pretraživao po kući, ne nađe ništa pa se rastuži. Vidje to pobožnjak pa onaj ćilimak na kom je spavao baci na put kojim će kradljivac proći da ne bi otišao praznih ruku.

Ljubav i raspoloženje pobožnjaka isto je pred ljudima i iza njihovih leđa, a ne da iza ljudi iznose mane, a pred njima se pretvaraju da će čak umrijeti za njih.

Hikaja (5)

Nekoliko istomišljenika bijahu zajedno na putu pa su dijelili i radost i brige. Zaželih da im se pridružim, ali se oni ne saglasiše. Rekoh „Ne pristoji se naravi i velikodušnosti plemenitih da okreću lice od nevoljnika i da im u nevolji ne budu na pomoći. Što se mene tiče, znam da imam dovoljno snage i okretnosti da vam budem drug od koristi i usluge, a ne teret koji duše pritišće.”

Jedan između njih reče: „Nemoj se žalostiti i vrijeđati na riječi koje si čuo, nedavno nam se desilo da nam se pridružio jedan lopov u derviškom obličju.”

Pošto je dervišima svojstven mir i spokojstvo, nisu ga smatrali suvišnim i primili su ga u svoju družinu.

Tako, putovali mi jednog dana sve do večeri, a uvečer pospali pokraj zidina jednog zamka. Drski kradljivac uze ibrik našeg druga govoreći: „Idem da se okupam”, a ukrao ga i pobjegao.

Čim je kradljivac nestao ispred očiju derviša, popeo se na kulu onog zamka i opljačkao kasu. Do svanuća je prevalio dugo rastojanje, dok su njegovi nedužni drugovi spavali. Ujutro su ih sve priveli u zamak i pohapsili. Od tog dana, odlučili smo da ne primamo nikoga u društvo i da sami putujemo. Jer, kaže se: Mir i spokojstvo je u osami.

Ja sam na to rekao: „Hvala Bogu kad nisam ostao bez derviškog blagoslova, iako sam naizgled izvan njihova društva. Izvukao sam veliku pouku iz ovog kazivanja i ovaj savjet će dobro doći za cio život.

Hikaja (6)

Neki derviš lutalica bio kod cara u gostima. Kad su gosti sjeli da objeduju, on je jeo manje nego što je želio i mogao, a kad su ustali da obave namaz, klanjao je duže nego što je obično činio, da bi ljudi još ljepše mislili o njegovoj čestitosti.

Kad se vratio kući, zatražio je da se postavi sto da se najede. Imao je oštroumna sina, koji ga upita: „Oče, zar nisi ništa u gostima kod sultana jeo?” Otac odgovori: „Pred njima nisam pojeo ništa što bi me zasitilo.” Na to će sin: „Onda ponovo klanjaj, jer ni to nisi obavio kako treba.”

Hikaja (7)

Sjećam se kako sam u djetinjstvu bio veoma pobožan. Noći sam provodio u molitvi, predavao se postu i uzdržljivosti od uživanja. Jedne noći sjedio sam s ocem – neka mu se Bog smiluje – držeći u rukama časni Kur'an sve do zore, dok su oko nas ljudi spavali. Rekoh ocu: „Niko od ovih ne diže glavu da bi bar dva rekata nafile klanjao, zaspali su tako bezbrižno, rekao bih da su pomrli.” Otac će na to: „Dušo očeva, bilo bi bolje da si i ti zaspao nego što druge ogovaraš.”

Hikaja (8)

Nekog čestitog čovjeka hvalili na nekom zboru iznoseći podrobno osobine njegova karaktera. On podiže glavu i reče: „Ja najbolje poznajem sebe i najbolje znam šta sam i kakav sam.”

***

Hikaja (9)

Neki pobožnjak iz Libana, o čijim se nadnaravnim osobinama pričalo, uđe u džamiju u Damasku i počne uzimati abdest na šadrvanu. Noga mu se potklizne, padne u vodu i s teškom mukom se izvuče. Kad se završilo klanjanje, jedan od drugova mu se obrati: „Ja sam u nedoumici, ako dozvoljavaš, da te upitam.” Ovaj upita: „Šta je to?” On odgovori: „Sjećam se da je šejh brodio magripskim morem, a da nije noge kvasio. Kako to da danas šejh zamalo ne pogibe u malom šadrvanu?” Šejh se zamisli i nakon dužeg razmišljanja podiže glavu pa odgovori: „Zar nisi čuo da je Prvak svijeta[2] – neka je mir s njim – znao reći: 'Događa mi se nekad, kad sam u blizini Božjoj, da mi se ne usuđuju približiti ni najbliskiji meleki, niti ijedan poslanik, ali, to ne biva trajno.' Dok je to govorio, nije bio ni sa Džebrailom[3], ni sa Mikailom[4], drugi put, u osami bijaše sa Hafsom[5] i Zejnebom.[6] Viđenje Boga od strane odabranih dešava se tako što je On čas vidljiv, čas nevidljiv.”

Hikaja (10)

[…]