Postoje raznovrsni riwājeti (predaje) o pripisivanju časti početka stavljanja tačaka na ḥarfove Kurʼāna aṣḥābima Pejgambera, ṣ. ʻa. w. ā., s tim da oni nisu od njih napravili niẓām (sistem) koji uključuje sve riječi Kurʼāna sve dok nije hazreti Imām ʻAli, ʻalejhis-selām, naredio Ebū El-Eswedu Ed-Duʼelijju (koji je umro 69. godine po hidžri) da stavi nešto u naḥw (doslovni prevod: „način primjene nečega” – tj. gramatiku) kada je čuo akcenat i greške u govoru ljudi, pa mu je Ebū El-Eswed Ed-Duʼeli pokazao ono šta je stavio, te je Imām ʻAli, ʻalejhis-selām, rekao: „Ala što je lijep ovaj naḥw (način ili metod) koji si ti slijedio!”, pa se zbog toga naḥw prozvao naḥwom. A Ebū El-Eswed je bio upitan o onome ko mu je ukazao na taj put, pa je rekao: „Spoznao sam ga od Imāma ʻAlijja bin ebī Ṭāliba, ʻalejhis-selām.” Tako je Ebū El-Eswed pokušao da precizira pismo Kurʼāna i da ga vokalizuje stavljanjem tačaka na ḥarfove, a to je uradio na takav način da je pozvao kātiba i naredio mu da uzme Kurʼān, te da uzme boju koja se razlikuje od boje midāda (mastila), pa da stavi tačku iznad ḥarfa ako je vidio da je otvorio usne, a ispod ḥarfa ako je vidio da je spustio svoje usne, a pored ḥarfa ako je vidio da je zḍammio (skupio) svoje usne, ali ako poslednji ḥarf slijedi ġunne (nazalizacija ili tenwīn) onda neka stavi dvije tačke jednu ispod druge, a što se tiče sukūna (samostalnosti ḥarfa bez ḥareketa) onda neka ga ostavi i ne stavlja na njega ništa.[1] Ovde istraživač može reći da su Arapi razlikovali tri vrste glasova ḥareketa (vokala), a one su: ḍamma, fetḥa i kesra, pa makar što nisu napravili razliku između njihovih simbola.

Zatim dolazi pokušaj Naṣra bin ʻĀṣima El-Lejs̱ijja (koji je umro 89. godine po hidžri), a on se sastoji od redanja sākin (nevokalizovanih) ḥarfova u grupe s obzirom na izgled pisanja, i razlikovanja između sličnih ḥarfova po izgledu pomoću iʻdžāma (stavljanja tačaka na ḥarfove), tako da olakša njihovo učenje i podučavanje u govoru i pisanju.

Međutim, najvažniji pokušaj od svih u tārīẖu fonetskih dirāsa kod Arapa je ono šta je dodao El-H̱alīl bin Aḥmed (umro 170. hidžretske godine), koji je stavio simbole za ḥarekete arapskog jezika, pa je fetḥu simbolizovao malim elifom koji je položen iznad ḥarfa, a kesru je simbolizovao malim jāʼom (ili u nekim verzijama malim elifom ẖandžerijjetom) smještenim ispod ḥarfa, dok je ḍammu simbolizovao malim wāwom koji je smješten pored ḥarfa, tako da bi pisanje bismille bilo na sledeći način:

بٖسمٖ الـلٰهٖ الرٰحمٰنٖ الرٰحٖيمٖ

A zatim su ovi simboli sumirani na fetḥu i ḍammu i kesru koju mi danas poznajemo, pa bi se bismilla pisala ovako:

بِسمِ الـلَهِ الرَحمَنِ الرَحِيمِ

I između onoga šta je on, takođe, dodao je i to da je razlikovao hemze od elifa stavljajući malu glavu ʻajna iznad elifa kao ʻalāmet[2] za hemze i on je sledećeg oblika (ء), i razlikovao je geminisane[3] ḥarfove od negeminiranih stavljajući ʻalāmet tešdīda (ـــّــ) iznad geminiranog ḥarfa a taj ʻalāmet je mala glava ḥarfa sīna, i stavio je ʻalāmet sukūna iznad negeminiranog ḥarfa (ـــۡــ) a on je mala glava ḥarfa ẖāʼa, i označio je hemzetul-waṣli[4] ovim ʻalāmetom (ـــؐــ) te on izgleda ovako (ٱ)tako da se ono razlikuje od hemzetul-qaṭʻi[5], pa zbog toga Es-Sujūṭijju kaže: „Prvi ko je stavio ʻalāmet za hemze i tešdīd i rūm i išmām je bio El-H̱alīl.”[6]. A nakon ovoga bi pisanje bismille, dakle, bilo ovako:

بِسۡمِ ٱللَهِ ٱلرَّحۡمٰنِ الرَّحِيمِ

Sledeća ṣūra (صُورَة برۉي 1) prikazuje razvoj fonetske misli po pitanju ortografije i čuvanja izgovora Kurʼāni-Kerīma:

 

 Ostatak teksta i druge tekstove pogledati u knjizi „Epohe fonetske misli kod Arapa i arebica”.


[1]Pogledaj:دِرَاسَاتٌ فِي عِلْمِ الأَصْوَاتِ اللُّغَوِيَّةِ، صَلَاحُ‌الدِّينِ مُحَمَّدٌ قِنَّاوِيٌّ وَ أَحْمَدُ طٰهٰ حَسَّانَيْنِ سُلْطَانٌ، ص 29.

[2]ʻAlāmet je znak.

[3] Geminisani ḥarf je podvostručeni ili sa tešdīdom.

[4]Elif ili hemze koje stoji na početku riječi i koje se spaja sa riječju koja se nalazi ispred tako što se prelazi preko njega na njemu sledeći ḥarf.

[5] Hemzetul-qaṭʻi je samostalno hemze koje nosi ḥareket i koje se neophodno čita i ne izostavlja se, osim u nekim lehdžama arapskog jezika koje su većinom iz ehlul-ḥaḍari (civilizovanih područja – gradskih naselja daleko od ṣaḥrāʼe (sahare, tj. pustinje)).

[6]اَلْإِتْقَانُ فِي عُلُومِ الْقُرْآنِ، اَلْحَافِظُ جَلَال‌ُالدِّينِ عَبْدُالرَّحْمٰنِ السُّيُوطِيُّ، تح: مَرْكَزُ الدِّرَاسَاتِ الْقُرْآنِيَّةِ، ج 6، ص 2245.