Neko viče: “Sveta kućo onoga
što je ljepši i najbolji kod Boga!”
Tad Fatima sa prozora pogleda
nepoznata dva mladića ugleda.
Obojica pred vratima čekaju,
oba stoje i preda se gledaju.
Tad Pejgamber kćer Fatimu poviče,
ko je to, kćeri, na vratima što viče?
Dragi babo, ja ih vidim dvojicu,
mladi ljudi, ali ih ne znam koji su!
Tebe viču, ispred vrata ne idu,
možda žele malo tebe da vide?!
Draga kćeri, zar ih ne znaš koji su
ja ću, kćeri, tebi kazat ovi su.
Jedan jeste koji ljude umara,
koji kuće ovog svijeta obara.
Koji milo od dragoga rastavlja,
i sirote bez matera ostavlja.
Taj će mladić kćeri doći svakome,
pa je došo sad i meni ovome!
I tome je ime melek Azrail,
a drugom je ime melek Džebrail.
Džibril došo, kćeri, da me obiđe,
a Azrail da mi dušu poište!
Sad im reci neka meni uniđu,
jer su oba došli da me obiđu!
Džibril uđe, prvi izun dobijo,
a Azrail pred vratima ostao!
Kada Džibril Pejgamberu pade,
selam nazva kod Resula on stade.
Merhaba ti, o Džibrile, brate moj!
Tebe nema, svenatan je život moj!
Kad je Džibril u Resula pogledo
smrtne znake na licu mu ugledo.
Poče vikat: “Muhammede!” – zaplaka,
“Ej moj dostu, ti si hasta velika!“
Nikad Džibril nije plako do tada,
nit će više zaplakati od tada.
O Džibrile, smrtna gorač teška je,
ko je proba, taj sam znade kako je!
Više dana ovu bolju ja imam,
a sve tebe, dragi dostu, pogledam.
O Džibrile, kakvu v'jesti nosiš,
kakvu milost ti od Boga donosiš?
Muhammede! – Bož'ji rahmet na tebe,
sve Božije milosti su na tebe!
Radi tebe sve je Allah stvorio,
svemu svijetu s tobom sreću donio.
Evo sada Dragi Allah odredi,
melekima svima sada naredi.
Da nebeske sve kapije otvore,
i sva vrata džehennemska zatvore!
Sva nebesa sada će se okitit,
i džennetske sve hurije nakitit.
Svi meleki u red stati moraju,
čiste duše tvoje da pogledaju.
Takve časti više nema nikome,
samo tebi i ummetu baš tvome.
Muhammede, eto šta sam donio,
takve v'jesti od Boga sam dobio.
O Džibrile sve te v'jesti dobre su,
Bož'jega milosrđa pune su.
Vidiš brate moju bolest kakva je,
opet briga za ummetom teža je!
Dragi brate šta mi imaš kazati
za moj ummet ima l’ kakve milosti?
Jer moj ummet poslje mene ostaje,
pa se bojim da vjerski ne propadne!
Muhammede, za ummet se ti ne boj,
ako bude on pripadnik pravi tvoj!
Tvoja milost kod Allaha kakva je,
kazo sam ti i ummetu takva je.
Ti ne žali što ti ummet ostaje,
pravu stazu kazo si im, dosta je.
Sa njima će sveti Kur'an ostati,
koj’ će ih pravim putem voditi.
Na mahšeru kad svi tamo budemo,
i svi skupa kad pred Boga dođemo.
Sve narode Bog će Dragi pitati,
a najprije tvoj će ummet pozvati.
Tvoj će ummet tada tebe potražit,
svi će tebe, Muhammede, povikat!
Ti ćeš tudeh, vel'ko pravo imati,
ummet će se oko tebe sabrati.
Ko je dobar, za toga se ti ne boj,
ko je grješnik ti za toga posreduj!
Tvoju molbu Bog će dragi primiti
i njima će grijehe oprostiti.
Prvi na red ti ćeš unić u Džennet,
a za tobom slijedi odmah tvoj ummet.
Sad si dostu s mene brigu podigo,
o Džibrile, Bog ti Dragi pomogo!
Džibril sada od Resula odlazi,
a Azrail sada njemu dolazi.
Selam nazva Pejgamberu, znak dade
na nogama s pram Resula on stade.
Milosnik je vel'ka hasta gledao
na koljenu Ajišinom ležao.
Azrail ga viče: “Ej Latif!”
Kako si ti, jesi l’ odviše da'īf?!
Dobro došo Azraile, merhaba,
sjedi brate šta je tvoja naredba!
Il’ si došo, dostu, da me obiđeš,
ili moju dušu da ti oduzmeš?!
Muhammede, da te vidim došo sam
i za dušu hoćeš da te zapitam.
Veliki Allah ovo meni naredi:
“Bez dozvole Mom Resulu ne idi!”
I veli mi: “Uzmi dušu Resulu
i to ako njemu za volju!”
“Moj milosnik ako duše ne dadne,
hajde na trag ne govori ni jedne!”
Ja sam takvu zapov'jest dobio,
volja tvoja, eto sam ti kazao.
Tad Pejgamber Azrailu povika:
“Ja sam odan Dragu Bogu zavjeka!”
“Ja sam brate Božji sluga nemoćan,
a Bog Dragi u svemu je Svemoćan!”
Naredbi se Bož'joj mora odati,
volja Bož'ja da ja moram mrijeti.
Kad si došo moju dušu da primiš,
gledaj nemoj da me plaho napatiš!
Vidiš brate moje t'jelo jest’ hafif,
smrt je gorka, a vudžud je moj da'īf!
Dobro, dobro, Muhammede, tako je,
ja ću gledat sve najbolje kako je.
Sad’ Azrail Muhammedu poviče:
“Tvom životu već vrijeme ističe!”
Poče Resul s Dunjaluka da ide,
slatke riječi razgovarat prekide.
Vedro lice smrtni znoj mu poklopi,
on mubarek svoje oči zaklopi.
Mirisavi vjetrić tada zapiri,
tad Fatima se halijom zacvili.
Glas žalosni puče po svoj Medini,
mre Pejgamber, sav se narod uzbuni!
Staro, mlado suze roni, dohodi,
zadnji puta još Resula da vidi.
Tad je Resul još po malo disao,
čiste duše ne bijaše predao.
Al’ mu lice smrtne znake kazuje,
i disanje sve pomalo nestaje.
Čista duša u grlo se već penje,
poplaviše njemu usne rumene.
Al usnama neprestano on miče,
glasa nema, ne čuje se šta viče.
Hazret’ Ali preletivši taj veli,
vrže uho da presluša šta veli.
Kad presluša on spominje: “Ummetī!”
spominjući čistu dušu on pusti.
I preseli s ovog svijeti onaj zāt,
amin Bože nek nam šefā'at.
Kad je Bilal salavat zaučio,
mnogi narod tada se je spremio.
Svi meleki sa nebesa sašli su
i sve duše pejgamberske došle su.
Pejgamberu svi dženazu klanjali,
čisto tijelo na ahiret spremili.
