Vrijednost Umre
1. Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “Znaj da je Umra mali Hadž i da je Umra bolja od Ovoga svijeta i onog što je na njemu; a Hadž je bolji od Umre.”[1]
2. Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “Za Hadž je nagrada Džennet, a Umra briše svaki grijeh.”[2]
3. Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “Umra za Umrom briše ono što je od grijeha između njih.”[3]
4. Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “Četverici neće biti odbijeno moljenje sve dok im se ne otvore nebeske kapije i ne stigne zamolba do Arša: roditelja svome čedu, onome kome je učinjena nepravda protiv onog ko mu je nepravdu učinio, hodočasniku dok se ne vrati kući s Umre i postaču dok ne okonča post.”[4]
5. U zbirci Sunen Tirmizija se prenosi od Džabira: “Vjerovjesnik, s.a.v.a, je bio upitan o Umri, da li je ona obavezna pa je odgovorio: ‘Ne, nije obavezna, ali je bolje da je činite.’”[5]
Vrijednost Umre u mjesecu Redžebu
6. Allahov Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “Najbolja Umra je ona u mjesecu Redžebu.”[6]
Vrijednost umre u mjesecu Ramazanu
7. U zbirci Sunen Ebu Davuda se prenosi od Jusufa ibn Abdullaha ibn Selama, koji je prenio od svoje nene Ummu Ma'kil: “Kada je Allahov Poslanik, s.a.v.a., obavljao Oproštajni Hadž imali smo devu pa ju je Ebu Ma'kil zavještao na Božijem putu. Razboljeli smo se i Ebu Ma'kil je umro. Vjerovjesnik, s.a.v.a., je otišao na Hadž, i kada se vratio sa hodočašća ja sam mu otišla i on me pitao: ‘O Ummu Ma'kil, šta te je spriječilo da pođeš s nama?’ Odgovorila sam: ‘Bili smo se pripremili, a onda je Ebu Ma'kil umro. Imali smo devu na kojoj smo putovali na Hadž pa ju je Ebu Ma'kil zavještao na Božijem putu.’ Upitao je: ‘Pa zašto nisi krenula na njoj, jer hodočašće je zaista čin na Božijem putu?! Budući da te je mimoišlo ovo hodočašće, učini s nama Umru u mjesecu Ramazanu jer ona je sigurno kao Hadž!’” Ona kazivaše: “Hadž je Hadž, a Umra je Umra. A ovo mi je kazao Allahov Poslanik, s.a.v.a., samo ne znam da li se to odnosilo samo na mene.”[7]
[1].المعجمالكبير : ج 9 ص 44 ح 8336.
[2].الكافي : ج 4 ص 253 ح 4.
[3].صحيحالبخاري : ج 2 ص 629 ح 1683.
[4].الكافي: ج 2 ص 510 ح 6.
[5].سننالترمذي : ج 3 ص 270 ح 931.
[6].كتابمنلايحضرهالفقيه : ج 2 ص 220 ح 2230.
[7].سننأبيداوود : ج 2 ص 204 ح 1989.