Još jedan od znakova lijepog ponašanja je ljubaznost s ljudima. Onaj ko je odgojen lijepim ahlakom, ako i bude neraspoložen i tužan, prema drugima neće pokazivati neraspoloženje, kao što kaže Zapovjednik pravovjernih, mir neka je s njim:
ألْمُؤْمِنُ بِشْرُهُ فِي وَجْهِهِ وَ حُزْنُهُ فِي قَلْبِهِ…
“Vjerniku je radost na licu, dok mu je tuga u srcu.”[1]
Poslanik Božiji, s.a.v.a., rekao je:
…إِنَّكُمْ لَنْ تَسَعُوا النَّاسَ بِأَمْوَالِكُمْ فَالْقَوْهُمْ بِطَلَاقَةِ الْوَجْهِ وَ حُسْنِ الْبِشْرِ
“Vi ne možete podmiriti sve ljude imecima svojim, zato ih susrećite vedrog i radosnog lica.”[2]
Imam Sadik, mir neka je s njim, rekao je:
ثَلَاثٌ مَنْ أَتَى اللهَ بِوَاحِدَةٍ مِنْهُنَّ أَوْجَبَ اللهُ لَهُ الْجَنَّةَ الْإِنْفَاقُ مِنْ إِقْتَارٍ وَ الْبِشْرُ لِجَمِيعِ الْعَالَمِ وَ الْإِنْصَافُ مِنْ نَفْسِهِ
“Onome od vas ko čini jednu od tri stvari Bog je Džennet učinio obaveznim:
1. davanje milostinje pri oskudici;
2. vedrina u ophođenju sa svim ljudima;
3. pravedno postupanje – govorenje istine i kada mu šteti.”[3]
Imam Bakir, mir neka je s njim, rekao je:
أَتَى رَسُولَ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ رَجُلٌ فَقَالَ: يَا رَسُولَ اللهِ أَوْصِنِي فَكَانَ فِيمَا أَوْصَاهُ أَنْ قَالَ: الْقَ أَخَاكَ بِوَجْهٍ مُنْبَسِطٍ
“Neki čovjek je došao kod Božijeg Poslanika, s.a.v.a., i rekao: ‘O Poslaniče Božiji, posavjetuj me!’ Pa je jedan od savjeta koje mu je dao bio: ‘Brata svoga vedrog lica susreći.’”[4]
Ljubaznost je činilac sticanja Božije ljubavi i blizine
Imam Bakir, mir neka je s njim, rekao je:
الْبِشْرُ الْحَسَنُ وَ طَلَاقَةُ الْوَجْهِ مَكْسَبَةٌ لِلْمَحَبَّةِ وَ قُرْبَةٌ مِنَ اللهِ وَ عُبُوسُ الْوَجْهِ وَ سُوءُ الْبِشْرِ مَكْسَبَةٌ لِلْمَقْتِ وَ بُعْدٌ مِنَ اللهِ
“Ljubaznost i vedrina lica su sredstvo sticanja ljubavi drugih ljudi i blizine Boga Uzvišenog, dok su namrgođenost i natmurenost sredstvo sticanja mržnje drugih ljudi i udaljavanja od Boga.”[5]
Pričanje i dosjetki i šala
Pričanje dosjetki i šala je jedan od primjera lijepog ponašanja. Ipak, treba imati na umu da je šala također jedna od štetnih strana jezika, sa lošim i opasnim posljedicama. Upravo zbog toga je u vjerskim propisima određena granica za šalu i duhovitost, tako da će se, ako se pređe ta granica, doći će do neželjenih posljedica. Zato čovjek treba vladati svojim jezikom, kada se šali treba imati u vidu povoljnu i nepovoljnu stranu tog čina i treba se što više uzdržavati od zbijanja šala, jer svaki govor i svaka stvar imaju svoje mjesto. Ako čovjek svoj život provede u pričanju dosjetki te pretjera u zbijanju šala, postepeno će, usljed navikavanja na šalu, i pri suočavanju sa ozbiljnim pitanjima postati neozbiljan, a onaj ko u životu prema svojim obavezama ne osjeća odgovornost, ne može biti koristan ni sebi, ni društvu. Očito je da je onaj kojim je ovladao duh šale izgubio osjećanje za valjano viđenje stvarnosti, ne opaža činjenice onako kako treba, a ni drugi ga ne shvataju ozbiljno. Nakon ovog uvoda, otvara se nekoliko pitanja.
1. Da li je šala sasvim neprihvatljiva?
2. Kakvo je u vezi sa šalom bilo postupanje Poslanika, s.a.v.a., i Čistih Imama, mir neka je s njima?
3. Da li se prepoznaje povoljna sastavnica šale u islamskom naučavanju?
U odgovoru na ova pitanja treba reći da se iz onoga što se nalazi u zbirkama predaja Čistih Imama može zaključiti da su šala i dosjetka u određenoj mjeri poželjne. Naši predvodnici vjere nisu šalu potpuno zabranili, nego su pohvalili duhovitost u ograničenoj mjeri i pod određenim uslovima i čak su se i oni ponekad šalili, kao što je rekao Poslanik Božiji, s.a.v.a.:
إنّي لَأمْزَحُ وَ لا أقُولُ إلا حَقًّا
“Ja se šalim, ali govorim samo istinu.”[6]
Čovjek po imenu Muamer ibn Hallad prenosi:
سَأَلْتُ أَبَا الْحَسَنِ عَلَيْهِ السَّامَ فَقُلْتُ: جُعِلْتُ فِدَاكَ الرَّجُلُ يَكُونُ مَعَ الْقَوْمِ فَيَجْرِي بَيْنَهُمْ كَلَامٌ يَمْزَحُونَ وَ يَضْحَكُونَ فَقَالَ: لَا بَأْسَ مَا لَمْ يَكُنْ فَظَنَنْتُ أَنَّهُ عَنَى الْفُحْشَ، ثُمَّ قَالَ: إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّ اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ كَانَ يَأْتِيهِ الْأَعْرَابِيُّ فَيَأتی اِلَيْهِ الْهَدِيَّةَ… ثُمَّ يَقُولُ مَكَانَهُ: أَعْطِنَا ثَمَنَ هَدِيَّتِنَا فَيَضْحَكُ رَسُولُ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ وَ كَانَ إِذَا اغْتَمَّ يَقُولُ: مَا فَعَلَ الْأَعْرَابِيُّ لَيْتَهُ أَتَانَا
“Pitao sam Imama Rezu, mir neka je s njim: ‘Žrtvovao bih se za te, ako se čovjek nađe u društvu u kojem se u toku razgovora šale i smiju, šta je njegova obaveza?’ Odgovorio je: ‘Ne smeta, dok ne bude.’ Pomislio sam da je mislio na psovanje. Potom je rekao: ‘Zaista je kod Poslanika Božijeg, s.a.v.a., došao neki beduin i donio mu poklon, a onda je rekao: Isplati mi poklon!– a Poslanik Božiji, s.a.v.a., se nasmijao. I kad god bi bio tužan govorio bi: Gdje li je onaj beduin? Eh da je sad s nama!’”[7]
Jedan čovjek prenosi da je Imam Sadik, mir neka je s njim, rekao:
مَا مِنْ مُؤْمِنٍ إِلَّا وَ فِيهِ دُعَابَةٌ، قُلْتُ وَ مَا الدُّعَابَةُ؟ قَالَ الْمِزَاحُ
“Nema vjernika, a da kod njega nema duabeh (دعابة).” Upitao sam: “Šta je to duabeh?” Odgovorio je: “Humor.”[8]
Imam Bakir, mir neka je s njim, rekao je:
إِنَّ اللهَ عَزَّ وَ جَلَّ يُحِبُّ الْمُدَاعِبَ فِي الْجَمَاعَةِ بِلَا رَفَثٍ
“Zaista Bog Uzvišeni voli duhovitog čovjeka u društvu, koji se uzdržava od nepriličnog govora.”[9]
Ponašanje Poslanika, s.a.v.a., i Čistih Imama, mir neka je s njima
Božiji Poslanik, s.a.v.a., i Čisti Imami, mir neka je s njima, također su se šalili (pokazali smo jedan primjer u vezi s tim od Božijeg Poslanika, s.a.v.a.) i poticali su ljude u tom smjeru. Tako je Imam Sadik, mir neka je s njim, upitao nekog čovjeka:
كَيْفَ مُدَاعَبَةُ بَعْضِكُمْ بَعْضاً؟ قُلْتُ قَلِيلٌ قَالَ: فَلَا تَفْعَلُوا فَإِنَّ الْمُدَاعَبَةَ مِنْ حُسْنِ الْخُلُقِ وَ إِنَّكَ لَتُدْخِلُ بِهَا السُّرُورَ عَلَى أَخِيكَ وَ لَقَدْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ يُدَاعِبُ الرَّجُلَ يُرِيدُ أَنْ يَسُرَّهُ
“Da li se međusobno šalite?” Odgovorio sam: “Malo.” On reče: “Nemojte tako. Šala je uistinu znak lijepog ponašanja i pomoću nje uveseljavaš brata svoga po vjeri. Zaista bi se Poslanik Božiji, s.a.v.a., šalio s nekim ljudima da bi ih razveselio.”[10]
Imam Ali, mir neka je s njim, rekao je:
كَانَ رَسُولُ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ: لَيَسُرُّ الرَّجُلَ مِنْ أَصْحَابِهِ إِذَا رَآهُ مَغْمُوماً بِالْمُدَاعَبَةِ
“Kada bi vidio da je neko od drugova njegovih tužan, Božiji Poslanik, s.a.v.a., uveseljavao bi ga šalom.”[11]
U drugoj predaji se prenosi od Imama Sadika, mir neka je s njim:
كَانَ رَسُولُ اللهِ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ: يُدَاعِبُ وَ لَا يَقُولُ إِلَّا حَقًّا
“Božiji Poslanik, s.a.v.a., se šalio, ali je govorio samo istinu.” [12]
Neki čovjek je upitao Ibn Abbasa:
أَ كَانَ النَّبِيُّ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ يَمْزَحُ فَقَالَ كَانَ النَّبِيُّ صَلَّی اللهُ عَلَيْهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ يَمْزَحُ
“Da li se Božiji Poslanik, s.a.v.a., šalio?” Odgovorio je: “Da, Božiji Poslanik, s.a.v.a., se šalio.”[13]
Dakle, naši vjerski predvodnici su se također šalili, ali u mjeri da se ne pretjeruje. Bile su ovo predaje koje su izrazile donekle povoljno mišljenje koje se odnosi na dosjetku i šalu.
[1] Nehdžu-l-belaga, Fejzu-l-islam, str. 1243, izreka 325.
[2] Miškatu-l-anvar, str. 180; Usuli Kafi, sv. 2, str. 103, hadis 1. Ovaj hadis je također prenesen u: ‘Ujun Akhbari-l-Ridha, sv. 2, str. 53; Amali-l-Saduk, str. 20, hadis 9, i str. 362. hadis 9; Biharu-l-anvar, sv. 71, str. 159, hadis 13, s razlikom u riječi فسعوهم.
[3] Usuli Kafi, sv. 2, str. 103; Miškatu-l-anvar, str. 179.
[4] Usuli Kafi, sv. 2, str. 103.
[5] Miškatu-l-anvar, str. 179.
[6] Mehadždžetu-l-bejda, sv. 5, str. 232; Ez-Zeri‘atu ila mekarimi-š-šari‘ah, str. 157.
[7] Vesailu-š-ši‘a, sv. 8, str. 477; Usuli Kafi, sv. 2, str. 663, hadis 1, s tom razlikom da je u zbirci Kafi preneseno sa dodatkom فَيُهْدِي لَهُ الْهَدِيَّةَ.
[8] Vesailu-š-ši‘a, sv. 8, str. 477; Usuli Kafi, sv. 2, str. 663, hadis 2.
[9] Vesailu-š-ši‘a, sv. 8, str. 487; Usuli Kafi, sv. 2, str. 663, hadis 3.
[10] Usuli Kafi, sv. 2, str. 663, hadis 3; Vesailu-š-ši‘a, sv. 8, str. 487.
[11] Mustedreku-l-vesail, sv. 2, str. 76.
[12] Isto.
[13] Mustedreku-l-vesail, sv. 2, str. 77. Primjeri šala Božijeg Poslanika, s.a.v.a., preneseni su u: Mustedreku-l-vesail, sv. 2, str. 76–77; Mehadždžetu-l-bejda, sv. 5, str. 233; Menakib ibn Šahrašub, sv. 1, str. 147.
