Komentar predaje o Miradžu – O činjenju sedžde (31.)

U jednom dijelu razgovora između Allaha, dž.š., i Njegova Miljenika na Miradžu, Uzvišeni kaže: “O Ahmede, znaš li kada Mi se Moj rob može najviše približiti?” Reče: “Ne, o Gospodaru?” Gospodar reče: “Kada je gladan ili kada je na sedždi.”

Neki ajeti i predaje koje treba prostudirati u ovome kontekstu:

Ajeti

وَ للهِ يسجُدُ مَن في السَمواتِ وَ الأرضِِ طوعًا وَ كُرهًا وَظلالُهُم بالغُدُوِ وَ الأصال.

“Allahu sedždu čini sve na nebesima i na zemlji, htjeli ili ne htjeli, a i sjene njihove, ujutro i u sumrak.”[1]

أوَلم يَرَوا إلى ما خَلَقَ اللهُ مِن شيءٍ يَتَفَيؤُ ظلالُهُ عنِ اليَمينِ وَ الشمائِل سُجّدًا للهِ وَ هُم داخِرون. و للهِ يَسجُدُ ما في السمواتِ وَ ما في الأرضِ مِن دابَّةٍ و المَلائِكَةُ وَ هُم لا يَستَكبِرون يَخافونَ رَبَّهُم مِن فَوقِهِم وَ يَفعلونَ ما يؤُمَرون.

“Zar oni ne vide da sve ono što je Allah stvorio sad desno, sad lijevo pruža sjene svoje Allahu sedždu čineći, i da je ono pokorno. Allahu se klanja sve živo na nebesima i na zemlji, u prvom redu meleki, i oni se ne ohole.”[2]

ألَم تَرَ أنّ اللهَ يَسجُدُ له مَن في السمواتِ وَ مَن في الأرضِ وَ الشَّمسَ و القَمَرَ و النُّجومَ وَ الجبالَ وَ الشَّجَرَ وَ الدوابَّ وَ كَثيرٌ مِن النّاسِ وَ كَثيرٌ حَقَّ علَيهِ العذابُ وَ مَن يَهِنِ اللهُ فما له مِن مُكرِم ، إنّ اللهَ يَفعلُ ما يَشاءُ.

“Zar ne vidiš da se Allahu klanja sve na nebesima i na zemlji, a i Sunce i Mjesec, i zvijezde, i planine, i drveće, i životinje, i mnogi ljudi, a mnogi i kaznu zaslužuju. A koga Allah ponizi, niko ga ne može poštovanim učiniti; Allah ono što hoće radi.”[3]

و اذكُر اسمَ رَبِّكَ بُكرَةً وَ أصيلاً وَ مِنَ اللَيل فاسجُد لَهُ وَ سَبِّحهُ ليلا طويلا.

“I spominji ime Gospodara svoga ujutro i predveče, i u jednom dijelu noći radi njega molitvu obavljaj (sedždu čini), i dugo Ga noću hvali.”[4]

إنَّ الذين عندَ رَبِّكَ لا يَستَكبرون عن عبادَتِهِ وَ يُسَبِّحونه وَ له يَسجدون.

“Oni koji su bliski Gospodaru tvome dosita ne zaziru da Mu se klanjaju; samo Njega hvale i samo pred Njim licem na tle padaju.”[5]

وَ لَقد نَعلَمُ أنَّك يَضيقُ صَدرُكَ بما يَقولون فَسَبِّح بحَمدِ رَبِّكَ وَ كُن مِن الساجِدِين واعبُد رَبَّكَ حتّى يأتيَك اليَقين.

“Mi dobro znamo da se tvoja prsa skuče zbog onoga što oni govore, zato veličaj Gospodara svoga i hvali Ga i budi jedan od onih koji sedždu obavljaju, i sve dok si živ, Gospodaru svome se klanjaj.”[6]

مُجَمَدٌ رَسولُ اللهِ و الذين مَعهُ أشدّاءُ على الكُفّارِ رحماءُ بينَهُم ، تَراهُم رُكَّعًا سجدًا يَبتَغون فضلا مِن اللهِ وَ رِضوانًا سيماهُم في وُجُوهِهِم مِن أثَر السُجود…

“Muhammed je Božiji Poslanik a oni sa Njime žestoki su spram nevjernika, međusobno samilosni, vidiš ih kako se klanjaju i lecem na tle padaju, želeći Allahovu nagradu i zadovoljstvo, na licima su im znaci, tragovi od padanja lecem na tle…”[7]

(سَجدة واجِبة) كلا لا تُطِعهُ و اسجُد و اقتَرِب.

“(Ovdje je sedžda obavezna) Ne valja tako, i nemoj mu se pokoravati, nego sedždu čini i Gospodaru se približi.”[8]

Predaje

Od Ali Ibn Musa’ Ride od njegova oca od djeda od djedova, mir s njime, od Božijeg Poslanika, s.a.v.a.: “Nakon dva rekjata prvog dana mjeseca muharrema… ‘Ti si onaj kome na sedždu pade noćna tmina i svjetlost dana, sjaj mjeseca i sunčeve zrake, žubor vode i šuštanje drveća, O Allahu, ti sudruga nemaš.’”[9]

Od Aiše da je Poslanik, s.a.v.a. (za vrijeme sedžde u noći polovine mjeseca šabana) govorio: “Allahu moj na sedždu ti pade moja crnina, mašta i bjelina…”[10]

U dovi za zaštitu koja se prenosi od Imama Alija stoji: “Allah je najveći, Allah je najveći, sva stvorenja podčiniše se veličanstvu Njegove uzvišenosti, i ponizi se pred Njegovom veličinom ponos svakog ohologa među njima…”[11]

Imam Mehdi, Allah ubrzao njegov dolazak, prenosi od Imama Alija: “…O Ti pred čijim Veličanstvom lica na tle padaju i pred čijom veličinom vratovi se poginju…”[12]

Imam Sadik prenosi od Imama Alija, mir s njima: “Održao je Vođa pravovjernih hutbu jednog petka i u njoj rekao: ‘Hvala Allahu koji je blizak u Svojoj uzvišenosti, i uzvišen u Svojoj bliskosti, sve što postoji ponizno je pred Njegovom veličinom, i sve što postoji predalo se pred Njegovim veličanstvom, i sve što postoji pokorilo se Njegovoj moći…’”[13]

U hutbi koju je bilježi Zejd ibn Vehb od Imama Alija, mir s njime, stoji: “Sve što postoji ponizilo se pred Njegovim veličanstvom, i sve što postoji ponizno je pred Njegovim ponosom, i sve postojeće pokori se pred Njegovom moći i svaka stvar potvrdi Mu dostojanstvo neograničeno, svako stvorenje pokori se vlasti Njegovoj i prizna ga za Gospodara Koji održava nebesa da se na Zemlju ne strovale osim ako On to dozvoli…”[14]

U dovi Siddike kubra (Fatime), mir s njome, nakon jacije namaza stoji:

سُبحانَ مَن تواضع كُلُّ شيءٍ لعظمَتِهِ ، سُبحان مَن ذَلّ كُلُّ شيءٍِ لعِزَّتِهِ ، سُبحان مَن خَضعَ كُلُّ شيءٍ بأمرِهِ وَ مُلكِهِ ، سُبحانَ مَن انقادَت له الأمور بأزِمَّتِها…

“Slavljen neka je Onaj pred čijim Veličanstvom je skrušeno sve što postoji! Slavljen neka je Onaj pred čijim Ponosom sve živo se ponizilo! Slavljen neka je Onaj pred čijom Voljom i Vlašću sve se pokorilo! Slavljen neka je Onaj Kojem se sve odreda podčini…”[15]

Haris el-E'avera kaže: “Jedne prilike Vođa pravovjernih (Imam Ali) je držao govor nakon ikindije-namazai rekao: ‘I sve je skrušeno pred Njegovim Veličanstvom i sve se podčinilo Njegovoj Vlasti i Slavi…’”[16]

Imam Rida, mir s njime, je rekao: “Rob je najbliži Allahu dok je na sedždi, a o tome govore i Božije riječi: ‘I sedždu čini pa se približi.’”[17]

Ebu Basir prenosi: “Rekao je Ebu Abdullahalejhi selam: O Muhammede: Sedždu dugu čini, jer to je od sunneta onih samo Allahu odanih.[18]

Ebu Dža'fer el-Attara prenosi od Imama Sadika, mir s njime, da je rekao: “Došao je čovjek Božijem Poslaniku, s.a.v.a., i rekao: ‘O Božiji Poslaniče, umnožiše mi se grijesi, a dobrih djela jemalo pri meni!’ Božiji Poslanik, s.a.v.a., reče: ‘Često sedždu čini, jer ona grijehe mete baš kao što vjetar mete lišće.’”[19]

Od Ebu Umejra od osobe koju je spomenuo da je rekla: “Rekao sam Ebu Abdullahu, mir s njime: ‘Zašto je Uzvišeni uzeo Ibrahima za prijatelja?’ Imam reče: ‘Zbog mnogobrojnihsedždi na zemlji.’”[20]

Imam Sadik prenosi od svojih očeva, mir s njima: “Rekao je Božiji Poslanik, s.a.v.a.: ‘Ko na sedždu jednom padne, grijeh njom jedan izbriše i stepen jednan poveća.’”[21]

Imam Sadik, mir s njime, je rekao: “Sedžda predstavlja krajnju suštinu svakog ibadeta sinova Ademovih.”[22]

Ali ibn Husejn (Imam Sedžad) jedne prilike je izašao u pustinju a za njimeizašao i njegov sluga te ga zatekao kako sedždu čini na hrapavom kamenju, pa je prebrojao da je hiljadu puta puta izgovorio: “Nema Boga osim Allaha, uistinu, uistinu, nema Boga osim Allaha, (govorim to) obožavajući, robujući, nema Boga osim Allaha (govorim to) vjerujući i iskreno”, a zatim je podigao glavu (sa sedžde).[23]

Ebu Usame prenosi od Ebu Abdullaha, mir s njime, da je rekao: “Prenesi od mene selam svima onima koji kažu da mi se pokoravaju i moje riječi prihvaćaju te im oporuči bogobojaznost i budnost u vjeri, i trud Allaha radi i istinit govor, ispunjenje emaneta, dugu sedždu i lijepo ophođenje, e sa ovim je stvarima došao Muhammed…”[24]

Prenosi se da je Imam Rida, mir s njime, obavio nekoliko rekjata i dovio sa nekoliko dova, pa kada je sa svime završio pao je na sedždu i na njoj dugo ostao, te pobrojasmo da je pet stotina puta izgovorio tesbih (subhanallah), a zatim se digao i napustio to mjesto.[25]

Prenosi se da je Ebu Hasan Musa, mir s njime, klanjao noćne nafile i tako sve do sabah namaza, zatim bi završio sve dok Sunce ne bi granulo, pa bi Allahu na sedždu pao i glave ne bi dizao od dove, slavljenja i hvaljenja sve do samog dolaska Sunca u zenitu i mnogo je dovio govoreći: “Allahu moj, ja Te molim za smiraj u času smrtnome i za oprost na Dan obračuna!”, i to bi dosta puna ponavljao.[26]

Hafs ibn Gijas prenosi: “Vidjeh Ebu Abdullaha, mir s njime, kako zaljeva bostane Kufe dok ne dođe do palme i kod nje abdest uze, te obavi rekjat i na sedždu pade, pa mu pobrojah na sedždi pet stotina tespiha (subhanallah). Zatim se na palmu osloni i raznovrsnim dovama zamoli. Zatim reče: ‘O Hafse! To je palma za koju je Allah Merjemi rekao: Zatresi palmino stablo, posuće po tebi datule svježe.’”[27]

Suština tematike

Kažem: Sedžda predstavlja skrušenost i pokornost od strane onoga koji raspolaže blagodatima i savršenstvima na spram istinskog Posjednika svake blagodati i Darovaoca svakog oblika savršenstva. Tako svaka blagodat i savršenstvo koja je vezana za sve pojavno dolazi od Darovaoca svoga postojanja, a taj Darovalac nije odvojen ili izdvojen od biti darovanog, dok samo ovo značenje precizno je naglašeno jasnim tekstovima Kur'ana i sunneta i odnosi se na sve postojano. Stoga, pošto je bitak koji je nastao u svakom momentu potreban Darovaoca svoga bitka u svome opstanku i produžetku, također ga je potreban i u nastanku (hudusan) te nije u stanju da svoje potrebe iskaže osim sa Njim, a to je opet siromaštvo i nedostatak samog bitka, te potrebitost iz svake perspektive Njegove preuzvišenosti naziva se predodređenim ili praiskonskim podvrgnućem (Sedžde tekvinijje).

Što se tiče stremljenja svega što postoji osjećanjima samo njima svojstvenim neophodno je u ovome slučaju i iskazivanje skrušenosti i predanosti naspram Darovaoca postojanja, što se naziva nepredodređenom sedždom koja se Allahu čini kako suštinski tako i u obliku forme iskazujući nemoć i potrebu (Uzvišenom) spram ostalih formi postojanja, sa naglašenom i potrebu, koja opet sama po sebi ništa ne mijenja (bez Njega), te je stoga i rekao:

أوَلم يَرَوا إلى ما خَلَقَ اللهُ مِن شيءٍ يَتَفَيؤُ ظلالُهُ عنِ اليَمينِ وَ الشمائِل سُجّدًا للهِ وَ هُم داخِرون. و للهِ يَسجُدُ ما في السمواتِ وَ ما في الأرضِ مِن دابَّةٍ…

“Zar oni ne vide da sve ono što je Allah stvorio sad desno, sad lijevo pruža sjene svoje Allahu sedždu čineći, i da je ono pokorno. Allahu se klanja sve živo na nebesima i na zemlji…”[28]

Čovjeku pored ove dvije spomenute sedžde propisana je i sedžda tešri'ijje (vjerom naređena), da bi se podvrgnuo i pokorio svome Gospodaru i vlasniku blagodati kojima biva obasipan, onome Koji ga je iz nepostojanja izveo u postojanje, te mu na sedždu pada ne samo atomima svoga bitka, nego cijelom svojom strukturom kao i vanjskom formom, što se opet vidi iz dove Poslanika sallallahu alejhi ve alihi kojom je dovio polovinom Ša'bana:

سَجَدَ لَكَ سوادي و خيالي وَ بياضي

“Na sedždu Ti pade moja crnina (op. materija), moja mašta i moja bjelina (duh)!”

Čovjek, također, i u svijetu ideja i nura ima sedždu kao i u ovome svijetu materije. Tako crnina predstavlja ovaj svijet materije i supstance dok hajal (mašta)predstavlja svijet ideja te konačno bjelina predstavlja svjetlosni (nurani)svijetkao i svjetlosnu ćud, a u suštini ispravno je reći da predanost i sedžda zapravo predstavljaju onu težnju samoj primordijalnoj ćudi jedinstva po kojoj je čovjek načinjen.

Ovim kratkim pojašnjenjem razlučilo se i značenje tesbiha / slavljenja (op. tesbih u arapskom označava pojam tenziha tj. Božije uzvišenosti od toga da se sa ičim uspoređuje ili kako se još kaže Božije transcedentalnosti), taqdisa / držanja svetim (op. nekada dolazi u sličnom značenju kao i prethodno), tahmida / hvaljenja, poniznosti i drugih pojmova. A sve navedeno spada u kur'ansko tradicijske pojmove te stoga se vrati na ove izvore kako bi potpunije shvatio, a iz pojašnjenoga da se nazrijeti da sedžda u odnosu na ostale forme ibadeta i pokornosti ima očevidnu prednost u traženju Božije bliskosti, neka je slavljen i uzvišen On!