"Moja je Bahra dobra žena, mnogo dobra. Pazila me je kao malo koja žena svog muža… Znaš, da oprostiš, hafize, ja nisam bio najbolji. To me je uvijek mučilo. Htio sam se popraviti, promijeniti, biti joj bolji muž, ali nekako nisam mogao. Dolazio sam joj pijan, uprljan, svakakav… I u sitne sahate, kad se ono čuju samo daleki glasovi noći…"

Uzdisao je i jednom rukom trljao drugu, zbunjen hafizovim mirnim pogledom koji mu je otvarao sve otvore duše, pred kojim nije mogao sakriti ništa. "I te večeri sam došao kasno, pijan, jedva sam stajao na nogama… A ona me je čekala, nikada nije lijegala dok ja ne dođem, i nikad nije na me dizala glas. 'Šta to, bolan, radiš od sebe?', pitala bi tiho, da joj glas ne ode dalje od kuće, i uvodila me unutra, skidala mi kaput, raspremala me i vodila do postelje. 'Ne priliči tebi da tako radiš, Bog te nije za to stvorio!' Tako mi je govorila. Znaš, ona je iz dobre porodice, vakat joj ne prolazi. Ni rani sabah. Znaš, ni rani sabah joj ne prolazi…" Hafiz nije skidao pogled sa njega, nije se ni micao, samo bi ponekad, rijetko, trepnuo očima. Taj pogled imao je neku naročitu snagu i čudnu moć, pa su riječi izlazile iz srca same od sebe.

Hamid se desnom rukom držao za kažiprst lijeve ruke, bojao se da ostane tako, ne držeći se ni za šta.

"I te sam večeri došao pokasno, pijan, brate hafize, da oprosti tvoj hifz i tvoja učenost, pijan što 'no kažu k'o trijeska, i kad me Bahra opet tiho uvela unutra, ja sam u sebi osjetio stid… Svega me obuzeo stid od tog dobrog Božijeg roba, od tog meleka u ljudskom suretu. 'Šta to, bolan, radiš od sebe? Nije to tebi prilično tako!', ponavljala je ona i raspremala me brzo, bojeći se da se ne svalim na krevet onako u odjeći. A ja sam već tonuo u dubinu, u neku provaliju mračnu." "Ispričaj mi sve kako je bilo, svaki detalj. Nemoj mi izostaviti ništa. Želim znati svaku pojedinost."

"Sve ću ti ispričati, hafize, sve… Samo mi je teško kazivati, sve to u meni opet oživi, pa se, znaš, nekako uzrujam. Jezivo je to, hafize, bilo; mnogo jezivo. Strašno! I, pravo da ti kažem, ne bih ti ni mogao ništa propustiti, jer je sve tako snažno, bode u oči, nameće se pa se i ne može propustiti…" Hafiz je gledao mirno i lagahno klimao glavom.

"Te noći sanjam: Prema meni ide nešto, sad golemo, sad malo; sad rutavo, sad glatko; sad debelo sad tanko – ne znam ni kako da ti to kažem, sve mijenja oblike. Ide i približava se tako meni, a oči mu kao u mačka, crvene i kao užagrene vatrom. U meni strah, bogme, narastao golem, a noge mi sve manje, drhtim, brate, k'o jasika.

'Stani!', drekne iz mene strah, i ono stade.

'Ko si ti?', upitam a srce mi udara k'o kanta.

'Ja sam Iblis!', reče mi on, i stade. Biva, đavo, lanet ga bilo! Ja tek tad primijetim da u lijevoj ruci drži čitav naramak nekakvih omči, različitih, debelih, tankih, malih, velikih…

'Šta ti je to u ruci?', upitam ga i on pogleda u naramak.

'Konopci', veli. 'Ovako ih svake večeri nosam. Vezujem muslimane da ne ustaju na rani sabah, jer to mene plaho boli, topi me kao maslo… Probada mi srce!' Onda ja među tim konopcima ugledam jedan – debeo k'o bandera.

'Ovaj je za onog šejha u Jajcu', rekne mi on kad ugleda moj pogled na tom konopcu. 'Za šejha Mustafu. Svake večeri ga podebljavam, ali šejha još nisam uspio svezati. Još uvijek nisam, ali ću uspjeti, iako već gubim strpljenje…'

Utom ugledam drugi konopac, tanak, tanak, tanak… K'o, da izvineš, dlaka. Hah, baš tako – k'o dlaka.

'A taj tanki?!', upitam ga i pokažem rukom.

'Ovaj?! On je za tebe!', rekne mi on, iskesi se k'o jarac, te poskoči prema meni i ščepa me snažno, bol me cijelog prožela. Ja se vrcnuh, vrisnuh, skočih iz kreveta i, koliko su me noge nosile, iščepih iz kuće i onako u dugim, bijelim gaćama projurim kroz avliju i skočim u Vrbas na noge…! Moja je Bahra, znaš, Bog joj svako dobro dao, voljela izići poslije sabaha u avliju, mesti je i uređivati, slušati ptice kako pjevaju… Tako je i toga jutra bila izišla u avliju, pa kad sam ja onako, da izvineš u bijelim gaćama, fijukn'o pored nje i bućnuo u Vrbas, ona pomislila da sam sišao s uma ili, more bit', ograjs'o, pa se prepala, izišla pred ljude koji su se vraćali sa sabah-namaza…

Kad me je Redžo Hamedov zovnuo po imenu, ja sam se već bio umirio, ledena voda Vrbasa već je bila odnijela mnogu jezu i ja sam stajao i uzimao abdest, i neprestano izgovarao Šehadet… Hej, kako dugo nisam uzimao abdest! Od tada nisam propustio ni jednog vakta. Da mi Allah ono oprosti, a ovo u sevap upiše. I da mi se onaj đavo više ni u snu ne pojavi…!"