U našoj kući ne samo da se rakija nije pila, već se nije ni držala.

"Rakiju je naš Poslanik prokleo", govorila je nena Latifa svaki put kad bi neko spomenuo to ime, "pa nemojte da vas stigne Poslanikovo prokletstvo!" Otac se toga držao strogo i ja ga nikad nisam vidio da je kući donio kakvog alkohola.

Kako mi nismo imali ni konja ni traktora, našu zemlju obrađivao je Munib Hasić, vrijedni težak, dobar i plemenit. Povazdan je išao za svojom zekastom kobilom po brežuljcima naših njiva, upravljao vrcavim plugom i za sobom ostavljao crne, izvrnute brazde na koje su slijetale vrane i vrapci.

"Nek' je pos'o urađen… Platiće se nekad!", govorio je na kraju, kad otac ne bi bio "pri parama". Ali, Munib je volio popiti. Ne znam kako, i ne znam odakle, ali kad bi Munib sjeo za ručak il' za večeru pred njim bi se uvijek našlo malo rakije – mala, lijepo izrađena staklena čašica bila je nalivena do pola. Uvijek do pola. Ni danas ne znam zašto je nije punio do vrha! Tako je bilo proljeće, lijepo i bogato životom, Munib je za sobom opet ostavljao brazdu u našem šljiviku i ja sam gledao kako plug snažno siječe zemlju crnicu, kako trga žile kao ja stabljike maslačka, kad iza kuće ugledah oca – maše rukom da dođem. Tek što priđoh, on mi tutnu nešto umotano u zgužvan novinski papir i krišom mi šapatom reče: "Otiđi do Muje Sušića, da ti dadne pola litre… Babo će ti, reci, platiti kasnije…" Bilo mi je desetak godina i ja sam kući Muje Sušića išao kroz njive i s mukom prelazio preko trnovitih živica i za jákom, za leđima, osjećao nevidljivu neninu ruku: vuče me nazad, ne da mi ići. Mujo, suh i visok, u kožnom gunju, stajao je pred vratima štale, u ruci mu vile. "Mujo!", rekoh i progutah pljuvačku. Priđoh oprezno. "Babo je rek'o da mi dadneš pola litre… Pola litre da mi naliješ!", izustih šapatom. "Há!?", učini on i zagleda se u me. Ja se vrcnuh, zadrhtah i opet progutah pljuvačku. "Pola litre da mi naliješ… Babo je rek'o…" Mislio sam: sad će dreknuti i onim vilama zamahnuti na me! Stajao sam napet kao struna, s flašom koja je čekala da bude uzeta; da bude nalivena. "Aaa… Pola litre hoćeš!? Pola litre… Dobro, dobro, sad ću ja… Samo da položim kravama." "Babo će platiti kasnije… Tako je rek'o…" Uzeh flašu i stavih je pod mišku, kao ukradenu stvar, i koračah nesigurno kao da mi je jedna noga bila višak. Jak, opor vonj rakije ujedao mi je nosnice, golicao me i izmamljivao kašalj. Ispod Hasanove trešnje zastadoh. Dalje ne mogoh a nazad ne imadoh kud. "Može i mene stići Poslanikovo prokletstvo!", mišljah pod Hasanovom trešnjom dok se dolje, u podnožju, do u beskraj pružala ravnica. Okrenuh se i u živici nađoh oveći, bijel kamen i podigoh ga objema rukama. Kamen udari snažno, staklo kvrcnu i rakija prsnu na sve strane. Na mojim pantalonama ostadoše mokre fleke i ja tako kući ponesoh samo vonj rakije. Kad ugledah oca iznenada briznuh u plač, bacih se potrbuške i glavu zarih u šiljte koje bijaše izneseno u avliju. Ridah i mukah kao june jedva dolazeći do daha. Otac je stajao ponad mene i samo ponavljao: "Šta ti je, sine?… Šta ti je?" "Ona rakija… Bacio sam onu rakiju…", nekako sastavih riječi. "Ne mogu ja nosit' rakiju!" "Dobro, sine… Dobro", dopiraše do mene očev glas. "Nek' si je bacio, nek' si…" Očev glas je jenjao. "Ačkosum ti bilo, sine!" Kad utihnuh, osluhnuh i shvatih da sam sām. Otac se bijaše negdje izgubio i ja bijah sām. Danima kasnije naše se oči ne susretoše. Obarali smo ih i gledali ustranu. Sramili smo se jedan drugoga…