Najveća mana i najgori ljudi

 

Najveća mana

Od Zapovjednika pravovjernih Alija, mir neka je s njim, prenosi se:

أَكْبَرُ الْعَيْبِ أَنْ تَعِيبَ غَيْرَكَ بِمَا هُوَ فِيك.

“Najveća mahana je da prekoravaš druge ljude zbog onoga što je i u tebi samom.”[1]

U drugoj predaji sa približno istim sadržajem kaže:

أَكْبَرُ الْعَيْبِ أَنْ تَعِيبَ مَا فِيكَ مِثْلُه.

“Najveća mahana je da smatraš nedostatkom ono što u sličnom obliku postoji i u tebi samom.”[2]

Sklopio si oči od vlastite mane

Da ti mahana drugih zrcalom postane

Zatvori oči od poroka drugih

Pogledaj u lice svoje i na njemu mane traži

U svemu ima vrline i mane

Ne traži manu kako bi stekao vrlinu

Ne gledaj u porok drugih a u dobročinstvo svoje

Spusti pogled na okovratnik svoj

 

Najgori ljudi

Zapovjednik pravovjernih Ali, mir neka je s njim, kaže:

شَرُّ النَّاسِ مَنْ كَانَ مُتَتَبِّعاً لِعُيُوبِ النَّاسِ عَميّاً لِمَعَايِبِهِ.

“Najgori čovjek je onaj koji traga za nedostacima drugih ljudi, a slijep je za vlastite.”[3]

Vlastitu manu njegovo oko slijepo ne vidi

Nimalo, iako on traži manjkavosti

(Mesnevija, II, str. 51)

Neki ljudi su u stanju vidjeti samo slabe strane drugih, zaboravljajući pri tom na vlastite greške, upravo onako kako Poslanik, s.a.v.a., kaže:

يُبْصِرُ أَحدُكُمْ الْقَذَاةَ في عَينِ أخِيهِ وَ يَدَعُ الْجِذْعَ فِي عَينِهِ.

“Neki od vas vide trn u oku brata svoga, a ne opažaju stablo u oku svome.”[4]

Očite mane vlastite svjesni nismo

Vela preko mana drugih ljudi kidamo

Ukratko, pametan čovjek je onaj koji je toliko zaokupljen vlastitim nedostacima da se nikad ne bavi traženjem tuđih.

Bude li čovjek pametan i bogobojazan

Bogobojaznost će ga zaokupiti manama njegovim

Kao što bolesnika odvraća

Od boli drugih ljudi vlastita bol[5]

Neki drugi pjesnik kaže:

Mane što ljudi sakriše nipošto ti ne otkrivaj

 Kako ni s tvojih grijeha Bog veo skinuo ne bi

A kada god se spomenu, ti ih u zv'jezde okivaj

I nikog od njih ne kori s onog što imaš u sebi

Imam Ali, mir neka je s njim, kaže:

مَنْ نَظَرَ فِي عَيْبِ نَفْسِهِ اشْتَغَلَ عَنْ عَيْبِ غَيْرِه.

“Ko god gleda u vlastitu manjkavost nema vremena gledati u tuđu.”[6]

Kad bi svak’ pred sobom svoju manu gled'o

Popravljanju sebe samo bi se pred'o

Ljudi ovi nehaju, nit za sebe znaju

Jedni drugih mane govorit ne staju

Šamane, ne gledam ja u lice svoje,

Ja gledam u tvoje, a ti lice moje

 (Mesnevija, II, str. 242)

Imam Bakir, mir neka  je s njim, kaže:

قالَ رَسُولُ اللَّهِ، صلى الله عليه و آله و سلم، ثَلَاثُ خِصَالٍ مَنْ كُنَّ فِيهِ أَوْ وَاحِدَةٌ مِنْهُنَّ كَانَ فِي ظِلِّ عَرْشِ اللَّهِ عزوجل يَوْمَ القيامة (يوم لَا ظِلَّ إِلَّا ظِلُّهُ) رَجُلٌ أَعْطَى النَّاسَ مِنْ نَفْسِهِ مَا هُوَ سَائِلُهُمْ لها وَ رَجُلٌ لَمْ يُقَدِّمْ رِجْلًا وَ لَمْ يُؤَخِّرْ أخرى حَتَّى يَعْلَمَ أَنَّ ذَلِكَ لِلَّهِ فيه رِضًا او سخط وَ رَجُلٌ لَمْ يَعِبْ أَخَاهُ الْمُسْلِمَ بِعَيْبٍ حَتَّى يَنْفِيَ ذَلِكَ الْعَيْبَ عَنْ نَفْسِهِ فَإِنَّهُ لَا يَنْفِي مِنْهَا عَيْباً إِلَّا بَدَا لَهُ عَيْبٌ وَ كَفَى بِالْمَرْءِ شُغُلًا بِنَفْسِهِ عَنِ النَّاس.

“Božiji poslanik, s.a.v.a., rekao je: ‘Onaj u kojem budu postojale tri odlike ili makar jedna od njih, bit će u hladovini Prijestolja Boga Uzvišenog na Dan sudnji (na dan kada ne bude nijedne druge hladovine, osim Njegove): čovjek koji od sebe bude davao drugim ljudima ono što i sam od njih traži; čovjek koji ne bude učinio nijedan korak naprijed niti natrag, sve dok nebude znao da li je u tome zadovoljstvo Božije ili pak srdžba Njegova; konačno, čovjek koji ne bude prekoravao svoga brata muslimana zbog nedostatka nekoga, sve dok taj nedostatak od sebe ne odstrani, jer on neće od sebe odstraniti nijedan nedostatak, a da mu se neće ukazati neki drugi, a čovjeku je dovoljno da se umjesto drugim ljudima bavi samim sobom.”[7]

U svakom slučaju, ukoliko neko dobro promisli o kur'anskim ajetima i predajama koje osuđuju ogovaranje, te se onda zamisli nad nesretnim posljedicama ovoga grijeha, uzimajući u obzir i Ovaj i Onaj svijet, nikada ga neće počiniti. Neke od ovih predaja smo već ranije navodili, a sada ćemo navesti jedan od govora Zapovjednika pravovjernih Alija, mir neka je s njim, koji je izrekao o odvraćanju od ogovaranja:

وَ إِنَّمَا يَنْبَغِي لِأَهْلِ الْعِصْمَةِ وَ الْمَصْنُوعِ إِلَيْهِمْ فِي السَّلَامَةِ أَنْ يَرْحَمُوا أَهْلَ الذُّنُوبِ وَ الْمَعْصِيَةِ وَ يَكُونَ الشُّكْرُ هُوَ الْغَالِبَ عَلَيْهِمْ وَ الْحَاجِزَ لَهُمْ عَنْهُمْ فَكَيْفَ بِالْعَائِبِ الَّذِي عَابَ أَخَاهُ وَ عَيَّرَهُ بِبَلْوَاه؟!

“Uistinu bi oni čisti i od grijeha sačuvani trebali imati samilosti prema onima što u grijeh i nepokornost zapadoše, pa da zahvalnost bude to što će ih obuzeti i od njih odvratiti. Šta je onda sa onim poročnim koji prekorava i sramoti brata svoga zbog nevolje njegove?!”[8]

 أَمَا ذَكَرَ مَوْضِعَ سَتْرِ اللَّهِ عَلَيْهِ مِنْ ذُنُوبِهِ مَا هُوَ أَعْظَمُ مِنَ الذَّنْبِ الَّذِي عَابَ بِهِ فَكَيْفَ يَذُمُّهُ بِذَنْبٍ قَدْ رَكِبَ مِثْلَهُ فَإِنْ لَمْ يَكُنْ رَكِبَ ذَلِكَ الذَّنْبَ بِعَيْنِهِ فَقَدْ عَصَى اللَّهَ فِيمَا سِوَاهُ مِمَّا هُوَ أَعْظَمُ مِنْهُ وَ ايْمُ اللَّهِ لَوْ لَمْ يَكُنْ عَصَاهُ فِي الْكَبِيرِ و عَصَاهُ فِي الصَّغِيرِ لَجُرْأَتُهُ عَلَى عَيْبِ النَّاسِ أَكْبَر.

“Zašto se ne prisjeti kako je Bog sakrio onaj grijeh njegov što veći je od tog zbog kojeg ga prekorava, pa kako ga može osuđivati zbog grijeha nekog, a sam je sličan počinio? Pa čak ako i nije počinio grijeh isti, zgriješio je prema Bogu u nečemu drugom što je krupnije od toga. Tako mi Boga, ako nije zgriješio prema Njemu grijehom velikim, jeste grijehom malim, a drskost njegova da drugim ljudima mahane traži, uistinu je još veća.”[9]

يَا عَبْدَ اللَّهِ لَا تَعْجَلْ فِي عَيْبِ أَحَدٍ بِذَنْبِهِ فَلَعَلَّهُ مَغْفُورٌ لَهُ وَ لَا تَأْمَنْ عَلَى نَفْسِكَ صَغِيرَ مَعْصِيَةٍ فَلَعَلَّكَ مُعَذَّبٌ عَلَيْهِ فَلْيَكْفُفْ مَنْ عَلِمَ مِنْكُمْ عَيْبَ غَيْرِهِ لِمَا يَعْلَمُ مِنْ عَيْبِ نَفْسِهِ وَ لْيَكُنِ الشُّكْرُ شَاغِلًا لَهُ عَلَى مُعَافَاتِهِ مِمَّا ابْتُلِيَ بِهِ غَيْرُهُ.

“O robe Božiji, ne žuri ružiti nikoga zbog grijeha njegova, jer možda mu je oprošten, niti se smatraj sigurnim od svoga grijeha maloga, jer možda ćeš zbog njega kažnjen biti. Neka se onda ustegne onaj od vas koji zna za kakav porok drugoga, zbog toga što zna za porok vlastiti, i neka se zaokupi zahvaljivanjem na sačuvanosti od onog čime je drugi iskušan.”[10]

Što se tiče činilaca i pobuda koje čovjeka potiču na ogovaranje, postoje sljedeće:

Slaganje s prijateljima… (nastavlja se)